„Uopšte se ne osećam bezbedno, ali posle svega imam veću želju da budem još aktivnija“, kaže Ljiljana Nešić iz udruženja Žene za mir. Njena organizacija se od 2007. godine bavi osnaživanjem žena koje su preživele nasilje u porodici. Već mesec dana Žene za mir se nose sa pretnjama i zastrašivanjima koji se dešavaju na ulicama grada Leskovca.

„Meni se u početku učinilo da su to nasilnici čije žene su ih kod nas prijavile. To ne bi bio prvi put i neće biti poslednji, naviknuti smo da nas nazivaju svakakvim imenima i svesne smo da je ovo društvo u kom neki misle da ja treba da sedim kod kuće i kuvam ručak“, kaže u razgovoru za Istinomer Ljiljana i priseća se da su nasilnici koje prijavljuju žene i ranije dolazili u njihov prostor.

„Prvo dođe da kaže da je on fin i da je čuo da je supruga bila kod nas, da ne zna šta joj je bilo i da je zapravo divan čovek. A zatim kreće vređanje“, objašnjava ona i dodaje da je napade u prethodnih mesec dana u početku povezivala sa takvim slučajevima.

„Međutim, kada se treći napad dogodio u istom danu na dva različita mesta, zabrinula sam se. Nemoguće da baš svi nasilnici slučajno prolaze u isto vreme baš na tom mestu gde mi prolazimo. Ne, to nije bilo slučajno i to je organizovano“, zaključuje naša sagovornica.

Pretnje Ljiljani Nešić i koordinatorki SOS telefona iz njene organizacije Mariji Trajković događale su se više puta u prethodnih mesec dana i to u mračnim prolazima, uskim ulicama i, prema njihovim rečima, od strane „uredno potšišanih“ mladića, visokih oko metar i 80, ne starijih od 35 godina.

Znamo da živiš sama

Pali kameru, izlazi iz zgrade, sa telefonom ispred sebe odlazi do parkinga, seda u auto i isključuje snimanje – ovo je nova rutina Marije Trajković, koordinatorke SOS telefona organizacije Žene za mir, koja na svoj posao stiže znatno ranije, a sa njega odlazi kasnije nego obično, nikada u isto vreme.

Pored uvreda, pretnje upućene Mariji su „znamo da živiš sama“ i „znamo koja kola voziš“, ona se zbog njih oseća nebezbedno. Ni njoj napadi ne deluju nasumično.

„Sve je to dobro organizovano i sa logistikom. Odakle njima informacija koja kola vozim i da živim sama“, pita se Marija.

Što se nje tiče, sve institucije su „pale na ispitu demokratije“.

„Ovim ćutanjem nadležnih institucija i same lokalne samouprave odobrava se ovo što se dešava i šalje poruka samim nasilnicima da mogu da prođu nekaženjeno“, zaključuje.

Znamo da imaš ćerku, znamo da imaš unučiće 

„Ja svoj aktivizam živim, a za to nije kriva ni moja porodica, ni moja deca, a najmanje moji unuci“, kaže Ljiljana Nešić braniteljka ljudskih prava i predsednica udruženja Žena za mir.

Pretnje upućene njoj bile su „puno pričaš“, „znamo da imaš ćerku“ i „znamo da imaš unučiće“.

Ljiljina ćerka Danica se takođe ne oseća bezbedno od kada je prećeno njenoj majici.

„Kada prelazim ulicu gledam sa sve četiri strane – i sa leve i sa desne i napred i pozadi, da me neko ne udari“, kaže Danica.

Ljiljana Nešić kaže da su komentari u prolazu ličili na zastrašivanje, ali da je pominjanjem porodice pređena granica, te je to prijavila policiji kao pretnju.

„Tražim od države da budem slobodna građanka, da mogu da se krećem kada želim, da mogu da šetam uveče ulicama grada gde želim, da ne moram ranije da ustajem da bih ranije došla na posao“, kaže ona.

Početak pretnji nakon otvorenog pisma

Naše sagovornice povezuju početak napada sa datumom objave otvorenog pisma Ljiljane Nešić, koje je usledilo nakon što je Aleksandar Stanković, direkor SOS offisa u svom odgovoru novinaru portala Rešetka iz Leskovca, naglasio da su jedini „nediskriminišući“.

SOS offis, kancelariju za žrtve porodičnog nasilja, otvorilo je Udruženje samohranih roditelja Tate i Mame U-tim, njima je iz budžeta grada dodeljeno 250 hiljada dinara za projekat u oblasti socijalne zaštite. Prema Ljiljaninim rečima oni su sebe promovisali kao „inovativni servis koji je prvi u Leskovcu“. Kaže da prvi servis koji pruža podršku žrtvama porodičnog nasilja nisu, a šta je inovativno kaže – ne zna.

„Upravo su osnivačice organizacije ”Žene za mir” još pre skoro trideset godina, 1994. godine u Leskovcu osnovale, prvu neprofitnu i nevladinu organizaciju na jugu Srbije, SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja u porodici. Još tada smo svoj rad započele nakon obuke Autonomnog ženskog centra, tako da informacija da se otvara prvi SOS telefon za žrtve nasilja nije istinita“, stoji u pismu.

Međutim,  osim neistine, u celoj priči postoji i apsurd.

Pored Aleksandra Stankovića, zastupnik udruženja U-tim koje je otvorilo SOS offis s ciljem da pruža pomoć žrtvama nasilja je i Miodrag Stanković, koji je dva puta pravosnažno osuđen za nasilje u porodici.

„Nasilnik ne može da pruža podršku žrtvama nasilja“, kaže Ljiljana Nešić.

________________________________________________________________________________

Apsurd i monopol

Međutim, osim što je apsurdno, da li postoji problem u tome što je udruženje čoveka osuđenog za nasilje u porodici dobilo sredstva za pomoć žrtvama nasilja u porodici?

Gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović u tome ne vidi problem. Kako je rekao za BBC novac se dodeljuje udruženjima, a ne pojedincu.

Cvetanović je tada rekao da udruženje mora da ima psihologa, pedagoga i psihijatra ili „šta je sve propisano“, a sam direktor kancelarije Stanković ne zna koje obuke su zaposleni prošli.

„Verovatno se komisija koja je odlučivala, vodila time da je bolje da postoji više udruženja za pomoć ženama, nego da jedno ima monopol“, rekao je Cvetanović.

Liljana Nešić je naglasila da Žene za mir nisu stavile šapu nad sredstvima svih građanki i građana Leskovca.

„Kao organizacija nemamo ništa protiv da ostale organizacije mogu da pružaju te usluge, ali nećemo dozvoliti da nasilnici pružaju podršku žrtvama nasilja, to je nedopustivo“, kaže Ljiljana.

Obesmišljavanje borbe protiv nasilja nad ženama

Kakvu poruku šalje to što je sredstva na konkursu dobio čovek pravosnažno osuđen za nasilje u porodici?

Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra navodi da je ovakva odluka gradske vlasti o dodeli sredstava u protivnosti svih međunarodnih standarda.

„Zapitajte se kakvu poruku šaljemo žrtvama nasilja, kako ova odluka utiče na njihovo poverenje u sistem. U sistemu koji ih na neki način uslovljava da podršku traže od udruženja osuđenog nasilnika, to je uvredljivo, paradoksalno i zastrašujuće“, kaže Lacmanović i dodaje da je ishod ovog konkursa na neki način i obesmišljavanje borbe protiv nasilja nad ženama.

Da li je veći problem što je sredstva dobio osuđeni nasilnik ili što će podršku potencijalno pružati neakreditovano osoblje?

„Nije pitanje da li su oni kompetenti, ni da li poseduju određene licence, u osnovi ovoga je pitanje koja je suštinska vrednost koju mi ovde zastupamo, ako se mi istinski borimo protiv nasilja prema ženama, kako smo došli u situaciju da osuđeni nasilnik piše strategiju. Za zapošljenje u različitim državnim službama, morate da donesete potvrdu o neosuđivanosti, to ne postoji u NVO, ali međunarodni standard nalaže da ne možete raditi u oblasti, ako ste osuđivani za nasilje u ženama“, zaključuje Lacmanović.

Više poziva SOS telefonu organizacija, nego Nacionalnom SOS telefonu

Srbija se brojinim zakonima i međunarodnim ugovorima obavezala na suzbijanje i sprečavanje nasilja prema ženama, kao i na specijalizovanu podršku i zaštitu za žrtve, navode naše sagovornice.

Jedan od vidova specijalizovane podrške je i SOS telefon.

Poslednji podaci AŽC-a govore da ženske organizacije imaju veće poverenje žrtava i da je broj poziva upućen na broj telefona organizacija mnogostruko veći nego broj poziva upućen na liniju Nacionalnog SOS telefona.

Prema njihovim podacima, 1990. godine je osnovan prvi SOS telefon za podršku ženama sa iskustvom nasilja u Srbiji, danas tu uslugu pruža 26 nevladinih organizacija u 18 mesta u Srbiji.

2018. godine formiran je nacionalni SOS telefon pri Centru za zaštitu odojčadi, deca i omladine.

Broj žena u 2021. godini kojima su pružene usluge putem Nacionalnog SOS telefona je 627, a 25 procenta od ukupnog broja poziva je imalo tematiku nasilja. Javni sektor dostupan je 24 časa, sedam dana u nedelji.

Nevladin sektor, koji čini Mreža žena protiv nasilja, svega 4% usluga finansira iz državnog budžeta, a prošle godine 4. 332 žene bile su njihove korisnice.

Povećan broj poziva u julu 

Da organizacije imaju veliko poverenje žrtava nasilja u porodici, svedoči i aktivnost udruženja Žene za mir. Ljiljana Nešić navodi da je mnogo žena prošlo kroz njihovu organizaciju.

Njihov SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja u Leskovcu od početka godine do 30. juna zazvonio je 132 puta, u tom periodu 61 žena je postala njihov korisnik, a od 1. jula do 22. jula njima se javilo novih 16 žena.

„Žene veruju u nas i znaju da imaju našu podršku“, kaže Ljiljana i dodaje sve žene koje pružaju podršku ženama, konsultantkinje na SOS telefonu i saradnice imaju akreditovanu obuku i potvrdu od Republičkog zavod za socijalnu zaštitu.

Naša sagovornica navodi da su troškovi SOS telefona sa ekspertkinjama koje rade, a to su pravnica, psihološkinja, psihoterapeutkinja, konsultantkinje koje se javljaju na telefon, sa pokrivenim svim operativnim troškovima na godišnjem nivou – između milion i 500 i milion i 600 hiljada.

„Mi svake godine konkurišemo sa iznosom, pratimo koliko je radni sat državni i to je oko milion i po, i mi konkurišemo i dobijemo odluku da su oni nama dodelili 250 000 i kažu nam da mi taj projekat revidiramo i tako mi ostanemo da plaćamo samo struju i telefon“, kaže Ljiljana.

Ona dodaje da žene u udruženju često rade volonterski, ali da nijedna neće odustati.

Žene za mir nikada kao institucija

„Meni žena ne mora da kaže ni odakle je, ni kako se zove, aposlutno ništa što ona smatra da ne treba da mi kaže, moja uloga na tom SOS telefonu je da joj kažem svoje ime, žena mora da zna sa kim razgovara, da sam ja tu za nju, da nasilje koje je doživela, ja joj verujem, sledeća rečenica je – koliko se ona oseća bezbedno dok ona razgovara sa mnom, u kom prostoru se nalazi, da li postoji  mogućnost da nasilnik naiđe, gde su deca“, objašnjava Ljiljana kompleksnost ovog posla.

Sa druge strane, ona kaže da su i pored toga što su na seminare pozivale i mnoge radnice iz Centra za socijalni rad, koje su prošle obuke i bile su senzibilisane za rad, Centar za socijalni rad ne pruža adekvatne usluge žrtvama, već sve podređuje interesima deteta.

„Međutim, sistem ih proguta, moraju da se uklope u ono što Centar za socijalni rad traži“, navodi Ljiljana.

Ona navodi da u Centru za socijalni rad sede ljudi koji ne znaju kako da slušaju ženu.

„Moraš da je saslušaš, ne može ona tebi u 10, 15 minuta da ispriča život od prethodnih 30 godina“, navodi Ljiljana.

Ljiljana je učestvovala u izradi strategija koje se tiču rodne ravnopravnosti, a nakon pretnji je još motivisanija da se bavi ovim poslom.

„Onog trenutka kada organizacija Žene za mir bude zaličila na instituciju, mi ćemo same da se ugasimo. Tog trenutka mi ne postojimo više“, zaključuje Ljiljana.