Građanski aktivizam u susjedstvu

Protest u Novom Sadu: Ukrajinci, Rusi i Belorusi zajedno protiv rata

Na održanom „Protestu za mir u Ukrajini“, Ukrajinci, Rusi i Belorusi uputili su poruku mira i zahtevali da prestanu ratna dejstva u Ukrajini.

Na centralnom gradskom trgu u Novom Sadu 12.03. je održan „Protest za mir u Ukrajini“ na kom su Ukrajinci, Rusi i Belorusi uputili poruku mira i zahtevali da prestanu ratna dejstva u Ukrajini, skandirajući „Ratu, ne“.

Iako najavljen kao miran antiratni protest na kome su državljani Rusije, Belorusije i Ukrajine želeli da podele iskustva i stavove o ratu, skup nije protekao bez incidenata, jer je par pristalica proputinovske politike prvo ušlo u verbalnu raspravu s okupljenima po završetku skupa, a bilo je i nekoliko fizičkih nasrtaja na organizatore i učesnike antiratnog skupa.

Policija u civilu koja je prisustvovala događaju nije intervenisala, a tokom događaja na trgu u blizini nije bilo uniformisanje policije, javlja saradnik Anadolu Agency.

Organizator skupa je Ivan Bartoš koji je naveo da je ideja za njegovo organizovanje bila kako bi se svim zainteresovanim sugrađanima omogućilo da u razgovoru s ljudima iz Rusije, Ukrajine i Belorusije saznaju informacije koje možda nisu imali prilike da čuju preko medija, a tiču se rata u Ukrajini. Ti ljudi ujedno su i članovi fejsbuk grupe „Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protiv rata“.

„Ovo je miran protest protiv rata i ubijanja. Za takve stvari ne postoji opravdanje jer nasilje rađa nasilje, a mržnja rađa mržnju. Naši ljudi koji su preživeli devedesete to znaju najbolje. Nas koji smo rođeni tokom ili posle ratova će zauvek pratiti posledice tih dešavanja. Zbog toga treba da odamo poštu svim žrtvama krvavih nemira u Ukrajini koji traju od 2014. godine i da ratu kažemo – ne“, poručio je Bartoš.

Marina, Ruskinja koja živi u Srbiji već osam godina, rekla je da su ljudi u Srbiji slabo informisani o stanju u Rusiji, dodajući da po novom zakonu ukoliko se oružana akcija Rusije u Ukrajini nazove ratom, onome ko je to izrekao preti do 15 godina zatvora. Kako je navela, prošle nedelje u jednom ruskom selu pravoslavni sveštenik je na propovedi pred Velikim postom govorio o miru. Navodi da je sveštenik osuđen na kaznu od 400 evra, a mesečno zarađuje oko 100 evra.

„Tako se dešava skoro svaki dan. Već deset godina nema izbora, zatvoreni su skoro svi mediji (koji nisu pod državnom kotrolom), opozicija je u zatvoru ili ubijena. I ovaj rat, koji u Rusiji ne možemo nazvati ratom, je posledica delovanja ruske vlade. Srbi treba da znaju Rusija nije Putin. Ukrajina ima rusko i ukrajinsko stanovništvo. Moje ruske prijateljice u Kijevu i Harkovu su dve nedelje pod bombama i znaju od koga beže i čije su to bombe. I niko od Rusa u Kijevu i Harkovu nije izašao pred rusku vojsku i rekao – dobrodošli oslobodioci. I to nije zapadna propaganda, već su to činjenice“, kazala je Marina.

Rusi, Ukrajinci i Belorusi pričali su svoja iskustva o posledicama rata, govoreći o iskustvima njihovih prijatelja i rođaka koji su sad u ratom pogođenoj zemlji i da se radi o bratskim narodima, osuđujući ratna dejstva i pogibiju civila, ali i vojnika koji su naterani jedni na druge da se bore, posebno onih mladih, regruta koji su gurnuti u rat protiv svoje volje i ginu u ratnim dejstvima.

Najviše govornika na skupu, kome je prisustvovalo nekoliko desetina građana, bili su Rusi, ali to pristalicama ruske vojne intervencije nije bilo dovoljno da nakon govora uđu u raspravu s njima.

Beloruskinja Tatjana je s mužem i dvoje dece došla u Srbiju iz mesta Zabučje, dva kilometra udaljena od Irpinja, koji se nalazi pod jakim udarima ruske vojske.

„Dve nedelje smo živeli pod bombama i raketnim napadima, deca su sedela u podrumu i nisu mogla da spavaju. Čekali smo evakuaciju, ali smo posle celonoćnog bombardovanja i neprospavane noći seli u kola i rešili da odemo, ne čekajući da Rusi uđu u selo. Tri dana smo putovali do Rumunije, jer je kolona vozila bila ogromna, a zbog bombardovanja puteva samo jedna putni pravac ka Rumuniji bio je prohodan. Na granici smo čekali 22 sata i dan i po nam je trebalo do Srbije. U Rumuniji su nas dočekali, jako je dobro organizovan smeštaj izbeglica, dali su nam hrane, vode i sve što nam je trebalo. U Srbiju smo ušli bez problema, jer Belorusima ne treba viza za ulazak“, navodi Tatjana.

Ona dodaje da je u Srbiji živela ranije zbog posla, pa je imala i gde da se vrati. Sinovi od tri i 10 godina pretrpeli su ogroman stres. Ipak, iako su se sklonili od rata, Tatjana je i dalje u komunikaciji sa komšijama koji su tamo ostali.

„Na dan kad smo otišli, selo su bombardovali Rusi i okupirali ga. Koliko čujemo od onih koji su tamo ostali, ljudi ne mogu da izlaze iz kuća. Okolni gradovi Irpinj, koji ima oko 100.000 stanovnika, kao i Buča i Gostomelj, su uništeni i tamo je sad humanitarna katastrofa. Nema struje, grejanja, ne rade prodavnice i ljudi ne mogu da kupuju namirnice. Svi gradovi su puni ruskih trupa i ljudima je zabranjen izlazak iz kuća. A evakuacija humanitarnim koridorima nije moguća jer nema prekida vatre“, kaže Tatjana.

Tetjana Čumačenko je s dve prijateljice i petoro dece napustila mesto u okolini Kijeva. Kako kaže, u dvoje kola, putovali su neprekidno 48 sati i prošli šest graničnih prelaza dok se nisu smestili u Srbiji kod prijatelja, koji su im pomogli oko smeštaja. Muževi su im ostali u vojsci. Kako kaže, na odlazak su se odlučili nakon višednevnog raketiranja, ali se nadaju da će se ubrzo vratiti.

„Niko nije očekivao da do rata neće doći. A onda me je jedne noći probudila komšinica rečima – počelo je. Dva minuta kasnije odjeknule su i prve eksplozije i probudile decu. Taj osećaj je nemoguće preneti. Ne znaš šta da radiš, šta s decom, da li da bežiš ili ne. Uglavnom smo sve vreme decu držali u podrumu da što manje osete. I za njih je ovo bio kao neki put. Međutim, kada smo napustili Ukrajinu i proleteo je avion, nesvesno smo svi sagnuli glave“, navodi Tetjana koja je u Srbiju došla s dvoje dece, mlađe ima devet, a starije 14 godina.

Ističe da ljudi ne umeju da cene život u miru i slobodi, jer je narod Ukrajine već proživeo krimsku krizu 2014. godine i nisu mislili da će se nešto još gore ponovo desiti osam godina kasnije.

„Moja prijateljica bila je u Marijupolju kad je sve krenulo pre osam godina. Preselila se u Irpinj, kupila je stan nedavno. Spustila se u podrum i stan joj je raznet. Dva puta se našla na udaru rata i ostala je bez krova nad glavom“, zaključuje Tetjana Čumačenko.

Pogledaj više

Građani u akciji