Fani Eskobar, liderka društvene zajednice u severozapadnoj Kolumbiji, kaže da joj više nije preostalo suza.
„Poslušajte moj glas”, kaže mi ona.
„Dok govorim, izdaje me i utišava se. Ali ja ne plačem. Više mi nije ostalo suza za plakanje.”
Umesto toga, kad je žalosna, ruke počinje da joj se tresu i obuzima je jeza.
Preživela je silovanje, pretnje smrću od gerile i paravojnih trupa, bila je primorana da se preseli i živi raseljena, morala je da preboli ubistvo jednog biološkog deteta i nekoliko usvojenih, kao i njenog muža – koji ju je zlostavljao kad bi dolazio kući pijan.
Ona kaže da je čak i rak posledica njene ratne traume: „Sav taj bol, sav taj oklop koji sam morala da nosim, uništio me je iznutra i uzeo mi moju dojku.
„Rak je metastazirao. Sad jedva vidim na desno oko.
„Otrovala sam vlastito telo tim bolom, tim gnevom. Danas je rak moj najgori neprijatelj.”
Šta bi odgovorila ljudima koji bi rekli da njena životna priča podseća na film?
„Imate domorotkinje koje su silovane sedam ili osam puta, i koje još uvek siluju na njihovoj vlastitoj teritoriji.
„Moja životna priča nije ništa u poređenju s onim što se dešava tamo”, kaže Eskobar.
Eskobar je liderka društvene zajednice, jedna od mnogih u Kolumbiji.
Vodi organizaciju po imenu Muheres Del Panton, koja se bori da njena zajednica ima svoj glas, da spreči da se njihova deca odaju kriminalu, da spreče zlostavljanje i da dobiju pravdu kad zlostavljanje ne može da se zaustavi.
Fani Eskobar ponovo prete bande koje njeno liderstvo doživljavaju kao smetnju njihovim aktivnostima – grupe povezane s istim paravojnim organizacijama koje je progone decenijama.
To nisu prazne pretnje: 2020. godine je u Kolumbiji ubijeno 309 lidera društvene zajednice, a još 40 njih samo u prva tri meseca 2021. godine, prema podacima lokalne stručne grupe Indepaz.
Eskobar zna da bi uskoro i sama mogla da postane deo statistike koja Kolumbiju čini jednom od najopasnijih zemalja na svetu za borbu za ljudska prava.
„Ali ja se ne bojim smrti.
„Oduvek sam govorila da sam rođena da umrem”, kaže ona.
„KAO MAČO MUŠKARAC”
Eskobar je rođena u La Guahiri, siromašnoj pustinjskoj oblasti na severu Kolumbije, gde živi domorodački narud Vaju, ali dok je bila tinejdžerka njena porodica je morala da se preseli u Urabu, blizu panamske granice, u potrazi za boljim životom.
Ubrzo se rastala od majke i seljakala po Zalivu Urabe, u vreme dok je gerila Narodne oslobodilačke vojske (EPL u Kolumbiji) kontrolisala ovu oblast.
Kao što diktiraju običaju Guahira, još kao maloj ugovoren joj je brak (otac ju je razmenio za neke jariće) i počela je da se bavi zemljoradnjom, iako se to smatralo muškim poslom.
„Morala sam da ustajem u 4 ujutro da bih muzla, timarila telad, znam da kastriram stoku, naučila sam sve poslove koji su morali da se obave.
„Naučila sam čak i da jašem bez sedla. Baš kao što to rade mačo muškarci”, kaže ona.
Ali to što se osećala jednako snažno kao muškarac, što su za nju važila ista prava i dužnosti kao za muškarce, bila je verovatno njena najveća kazna, kaže ona.
„TO TI SLEDUJE KAD SI TEŠKA”
Devedesetih godina prošlog veka region su zauzele paravojne grupe, kontrapobunjenički pokret koji je ubio više ljudi nego bilo koja druga oružana grupa tokom rata u Kolumbiji.
Prema zvaničnim sudskim spisima, paravojne trupe – u dosluhu sa zvaničnim oružanim snagama i privatnim sektorom – oduzele su lokalnim zemljoradnicima u Urabi šest miliona hektara obradive zemlje.
„Paravojska je radila šta je htela.
„A bili su i veoma svirepi”, kaže Eskobar, počinjući da se trese dok govori o jednom od najtraumatičnijih trenutaka u svom životu.
„Neki muškarci na konjima rekli su da je moja sestra veoma zgodna i da će se za 20 dana vratiti i odvesti je”, kaže ona.
Eskobar je sakrila sestru i čekala sama kod kuće da se muškarci vrate.
Kad su konačno stigli, tražili su joj vode.
„U Guahiri, vodu držimo u velikim glinenim ćupovima, tako da je uvek hladna.
„Kad sam otišla po nju, dvojica su praktično već ušla u kuću i stala kraj mene”, kaže Eskobar.
„Još petorica ušla su na zadnja vrata. Potom se čovek sa šalom oko vrata nasmejao: ‘Je li ovo ‘beraka‘? [teška žena na kolumbijskom].
„Je li ovo ta što je najsnažnija?”.
„Rekla sam: ‘Dobar dan, gospodo, kako mogu da vam pomognem? Moj partner nije tu, a ni gazda. Otišli su da gone stoku”, kaže ona.
„A oni su mi rekli: ‘Ne, ne trebaju nam oni. Trebaš nam ti, ‘beraka‘.”
Znali su da je Eskobar sama.
Znali su gde se nalazi svaki član njene porodice.
Došli su da je siluju.
„Njihov šef bio je prvi koji me je izljubio i ispipao.
„Potom me je bacio na krevet da ostali mogu da rade sa mnom šta hoće.
„Rekli su mi da, budući da sam tako žilava, takva ‘beraka‘, moram da se branim.”
„Šutirali su me, udarali me. Dvojica njih su mi radili šta su hteli… Smejali su se.”
„Posle toliko gadosti, više ništa nisam osećala.
„Osećala sam se kao da napuštam vlastito telo. Kao da sam se prebacila negde drugde, da ne bih više osećala bol.”
Eskobar je u vreme silovanja bila trudna.
„Sve vreme sam mislila na svoje nerođeno dete. Ubijte mene, ali ne i moje dete.
„Sećam se da sam se ‘vratila‘ i uporno ih molila da mi ne ubiju dete. Nabili su me na pušku. Gurali su pušku u mene i izvlačili je.
„Osećala sam se kao da me tuku. Mislila sam da ću umreti, jer su me ostavili tamo da ležim”, kaže Eskobar.
Eskobar je imala pobačaj.
„Osvetili su mi se, želeli su da me povrede za čitav život… i uspeli su”, kaže ona.
Prema kolumbijskoj Opservatoriji za sećanje i sukob, procenjuje se da je 15.738 osoba bilo žrtva seksualnog nasilja između 1958. i 2018. godine.
Silovanje je bilo, i još je, oružje rata.
Patnja Fani Eskobar nije se završila na tome.
Godinama kasnije, paravojska je ubila njenog muža „zato što je bio sindikalista”, a kasnije i jednog od njenih sinova „zato što je insistirao da se otkrije istina o smrti njegovog oca”, kaže ona.
TIHI OTPOR
Eskobar ponovo počinje da se trese i ja predlažem da napravimo pauzu.
Ali ona se hvata za ruke da ih umiri i kaže: „Ne, nastavimo.”
„Dižem se ponovo na noge, zato što su sudbina i život takvi: ponekad kad padnemo, to je zato da bismo ustali jači”, kaže ona.
Da sve bude neverovatnije, ona kaže da na taj način može da oporosti ljudima koji su je silovali i proganjali godinama.
„Uz oproštaj, lakše je stići do promene.”
Grupa vojnika je 2013. godine silovala i ubila tri žene na ulici u Apartadu, najvećem gradu u Urabi.
Kako su dani prolazili, izgledalo je da će zločin proći nekažnjeno, tako da su Eskobar i njeni susedi započeli niz demonstracija protiv sudskih vlasti.
Tako je osnovana njena grupa Muheres Del Planton.
Organizacija je sada prisutna u pet kolumbijskih departmana i ima podršku nekoliko nevladinih organizacija.
Sledi nasleđe Rute Pasifika De Miheres [Mirovni put žena], protestnog pokreta 2.000 žena koji je predstavljao prekretnicu u pokretu otpora zemlje devedesetih.
Za razliku od skoro svih zemalja Latinske Amerike, Kolumbija nikad nije imala narodnu revoluciju.
Često se kaže da tu ne postoji tradicija protestovanja.
Ali u ovim oblastima na delu je tihi otpor.
„Uraba je istorijski bila kolevka sukoba, nasilje se iznova i iznova vraćalo, ali je bila i središte otpora, naročito ženskog liderstva, zato što su mnoge žene ostale udovice i videle su da je tkanje njihovog društva rasparano”, kaže Irina Kuesta, sociološkinja i istraživačica iz fondacije Ideje za mir.
„Njihova kolektivna dela se ne svode na ulične proteste, one se organizuju i rešavaju razne vrste problema u zajednici: upravljaju pristupom vodi, školama, lokalnim putevima”, kaže Kuesta.
Danas su Eskobar i druge liderke Muheres De Planton snaga koja ugrožava interese oružanih grupa u oblasti Apartado.
„Vidite li onaj sportski teren tamo?”, pita Eskobar.
„To je pijaca za droge na otvorenom. Svake večeri dolaze, predaju paketiće jedni drugima, našoj deci, deci naših komšija, našim unucima.”
„Bande navlače decu na drogu, počinju tako što im daju po malo i pretvaraju ih u zavisnike i dilere.
„Potom ih ubijaju, zato što su zauzeli nečije mesto, ili zato što odustaju i odbijaju da nastave da prodaju”, kaže Eskobar.
„I zato mi izlazimo na ulice i organizujemo ‘murgu‘ [protest]… tako smo ih naterali da zatvore više od 10 lokacija za prodaju droge”, kaže ona.
Lideri društvene zajednice okončavaju kriminalne karijere, kaže Eskobar, i zbog toga ih bande uzimaju na zub i ubijaju.
