Dakle, kakav je položaj mladih u Sloveniji?
Gledajući trendove, situacija mladih u Sloveniji se u mnogo čemu poboljšava, što je povezano sa tim da je mladih u Sloveniji sve manje. Imamo deficit mladih, broj mladih je u zadnjih 20 godina pao za više od 30 posto. Od 2015. godine više generacija se penzioniše od onih koje dolaze na tržište rada, i taj trend će biti samo intenzivniji. Odatle proizilazi opadanje stopa nezaposlenosti mladih, koje su ranije bili veliki problem. Mladi su postali traženiji na tržištu rada.
Dakle, situacija mladih na tržištu rada poboljšala se kao rezultat demografske situacije u našoj državi. Čak i ako pogledamo koliko je „investiranje“ u mlade, njihov položaj se popravio – u njih se u proseku više ulaže, više je ponuda za njih, a mladih je manje, što znači da imaju više izbora od prethodnih generacija. Ponuda neformalnog obrazovanja je takođe povećana i u tu vrstu obrazovanja mladi se više uključuju nego u prošlosti.
Nedavno ste u prilogu Večernje subote napisali da još nikada nismo imali tako digitalizovane i ekološki osvešćene mlade osobe, a ni tako ambiciozne. I da, nažalost, digitalizam i trud za ličnim uspehom među mladima takođe uzima visok psihološki porez. Verovatno su sve te promene posledica načina na koji se menja celokupno društvo?
Naravno. U pozadini svih ovih promena su različiti aspekti. Kod digitalizacije radi se o globalnim trendovima, kod ekološke osveštenosti o činjenici da rastu ekološke pretnje i da tu takođe imamo globalno kretanje u koje su mladi vrlo angažovani … Od 90-tih pratimo trend individualizacije i jednostvno rečeno: iz socijalizma kao kolektivističkog društva otišli smo u kapitalističko društvo koje je u osnovi izrazito individualističko. Ovo klizanje u individualizam, uzrokovano slobodnim tržištem i kapitalizmom, takođe je povezano sa tendencijom ka individualnom uspehu, a to je povezano i sa problemima mentalnog zdravlja mladih.
Dakle, mladi ljudi su ogledalo našeg društva i promene u njemu?
Mladi su apsolutno ogledalo društva, ali su i u mnogo čemu poznavaoci budućnosti. Ova individualizacija pre svega se događa na nivou mladih. Vrednosti individualizma dolaze do njih putem interneta i medija i veoma direktno. Tako da se ne radi samo o odrazu promena u slovenačkom društvu. Naravno, delimično i dolazi, posebno u polarizaciji. Ali se radi se i o širim globalnim trendovima koje mladi brže prate od starijih.
Možemo li zaključiti da su odnosi koje mladi danas imaju lošiji nego što su bili odnosi u prošlosti?
Možemo. Prema našim podacima, mladi imaju više problema sa radnim kolegama u odnosu na prošlost, češće izveštavaju o lošim odnosima na radnom mestu, povećao se udeo mladih koji prijavljuju loše ili čak nepodnošljive odnose sa roditeljima, a istovremeno, na nivou vrednosnih orjentacija više su izražene egoističke tendencije, više pristaju na tvrdnje: spreman sam da prekršim princip pravednosti, kada je to u moju korist, a manje se slažu sa tvrdnjama: važno je deliti stvari s prijateljima.
To vrši pritisak na međusobne odnose. A ako tome dodamo još i težnju prema uspehu – strah od neuspeha na poslu i školi se izrazito jako povećao – dakle ako ste već usmereni ka individualnom uspehu, a celo društvo oko tebe je nervozno, na radnom mestu, u porodici … i sam postaješ više bezobziran, i to je negativna spirala u kojoj su mladi ljudi zarobljeni danas, mnogo više nego što smo bili mi kada smo bili mladi.
Dakle, koji su onda najveći problemi mladih u Sloveniji koji vas zabrinjavaju?
Na prvom mestu mentalno zdravlje. Ne samo naša studija, nego i druge studije pokazuju da ovdje imamo velike probleme. Usamljenost među mladima utrostručila se od 2010. godine. Epidemija je stvari još više pogoršala, ali ovi trendovi su postojali i ranije. Više vremena provode ispred ekrana, odnosi su lošiji, a tu je i najveći faktor stresa koje je naše istraživanje pokazalo: strah od neuspeha…
Mnogo resursa je uloženo u mlade ljude, ali uz to i puno očekivanja. Da karikiram: čak i u samoj činjenici „odveli smo vas na aikido i violinu“ usađena su očekivanja da će mladi uspeti. Dakle: sa epidemijom koja samo pogoršava situaciju, postoje i mnogi strukturni faktori koji pogoršavaju mentalno stanje mladih. Ovaj problem trebao bi biti prioritet omladinske politike.
Ukratko, veliki deo stresa mladih povezan je sa tim da su deca i mladi postali„projekat“ svojih roditelja. S tim kako se društvo promenilo i kako smo se zbog njega promenili odrasli, promenilo se i to kako shvatamo detinjstvo i mladost, kako shvatamo našu decu. Dete, pre nego što se i rodi, postaje projekat i dolazi do pritiska, šta se od dece očekuje – da budu uspešna i srećna… i to verovatno prouzrokuje frustraciju kod dece i mladih.
Apsolutno se mogu složiti s tim. Dece je sve manje, ljudi danas imaju decu kada su svi uslovi na dovoljno visokom nivou i za svoju decu pokušavaju osigurati optimalnu socijalizaciju. Što sa sobom donosi i očekivanja da će nešto „posebno“ nastati iz tog deteta. Takođe ima dosta priručnika o vaspitanju, koji govore o tome kako treba naglašavati da je dete posebno.
Opasna strana toga je da se postiču nerealna i velika očekivanja dece. I ako dete pri tome gleda još i idealizovane slike na TikToku i Fejsbuku i drugim društvenim mrežama i poredi se sa ovim nerealnim idealizovanim slikama, gde svi izgledaju srećno i uspešno, počinje se pitati: jesam li i ja stvarno poseban, jesam li zaista srećan i uspešan? I teskoba i depresija su blizu. U našoj mladosti tih očekivanja i pritisaka nije bilo toliko. Društvo je bilo drugačije, sada imamo pojavu roditelja helikoptera koji bdiju nad detetom i očekuju njegov uspeh…
… Istovremeno, imamo i takozvanu diktaturu petica, dakle mišljenje da je jedina prihvatljiva ocena petica. Istovremeno detinjstvo bez vremena za pravu, slobodnu igru. Sve vreme – već od mališana – strukturisano je, sve aktivnosti su planirane i vođene. Nikako ne želim da idealizujem detinjstvo i mladost u prethodnim periodima, to bi bilo pogrešno, ali stručnjaci upozoravaju na te promene: da su vreme i igra postali snažno strukturisani, više nema vremena u kojem dete treba upravljati dosadom. Sve postaje strukturisano, usmereno na efikasnost, sve mora imati svoju svrhu, već od detinjstva…
Naravno, to takođe povećava teskobu i stres. Stavimo se u ulogu mladog čovjeka – ako je sve planirano i sve je strukturisano za tebe, kako ćeš se snaći kada toga više ne bude? Šta će biti dan posle diplome? Naravno, bio si upitan, da li bi radije ovo ili ono, ali neko drugi se pobrinuo za sve. I u obrazovnom sistemu kao profesor primećujem da je taj trend u veoma jasnim i preciznim uputstvima, a slobodno eksperimentisanje i slobodno razmišljanje studente zbunjuje.
I upravo to nestrukturirano vrijeme, dosada su, kako vi kažete, važna u detinjstvu i adolescenciji. Da dete, adolescent pokuša nešto, posrne i zna da nastavi dalje. Da oseti čak i padove, neuspehe. Ako je dete sve vreme u toj strukturisanoj vati, strah je: šta će biti kada dođem u taj drugi svet, toliko veći. I ovaj drugi svet, svet punoletnosti, danas izgleda mnogo opasnije i gore nego pre. Neizvesnost, teško je doći do stana – mladi sve to znaju i osećaju već unapred. Tu su i ekološke pretnje i demografski problemi, starenje stanovništva … čega su mladi veoma svesni. Dakle, da, današnje detinjstvo dodatno doprinosi stresu u mladosti.
U istraživanju konstatujete da su mladi zainteresovaniji i aktivniji na političkom polju nego pre mnogo godina. Na neki način mit je opovrgnut, da su nepolitički i neaktivni. A ova aktivnost kod mladih se ne pokazuje kao klasična politička aktivnost. Kakva je, kako je ovaj mit opovrgnut?
Mladi se aktiviraju jer su bili kvalitetno socijalizovani. Celo to strukturisano detinjstvo ima i pozitivne efekte i mladi su radi takvog detinjstva i bistri, dobro socijalizovani i zato su takođe dobro svesni društvenih problema i činjenice da se treba angažovati ukoliko želiš nešto da promeniš.
Istovremeno, ostaje problem poverenja u političke i državne institucije … Za mlade političke institucije često nisu verodostojne, zato je konvencionalna politička participacija mladih još uvek veoma niska. Tamo gde osećaju da mogu nesto da naprave, veoma brzo se aktiviraju.
Dakle, imamo živahne mlade koji se veoma brzo aktiviraju kada nešto pokrene iskru u njima. Kao što se nedavno dogodilo na referendumu o vodama. Aktivni su i u potpisivanju „online“ peticija … Znači mladi ne veruju političkim strankama i institucionalnoj politici, ali su aktivni i spremni da nešto učine, ali na način koji je njima blizak i gde osećaju da će biti nekog efekta.
Može li nam se desiti da će – jer je sada više individualnosti i egoizma među mladima, a istovremeno, taj strah od neuspeha koji mladi izgleda preuzimaju na sebe – mladi manje želeti da menjeju sistem i sistemske nepravilnosti? Da li je to „idealna“ kombinacija da krivce neće prepoznati u sistemskim greškama, nego će se pasivizirati na način da će krivce razumeti kao svoju krivicu, da će probleme preuzimati na sebe?
Tu ima mnogo razloga za brigu. Takođe jer vide da politika ne funkcioniše, da se fokusira oko emocionalnih stvari, individualizuju se i govore jedni drugima: neću se baviti tim iracionalnim političkim manevrima, radije ću se pozabaviti sam sa sobom i nešto napraviti od sebe.
Obzirom da je Slovenija deo Evropske unije, ne angažujemo se jer nam se još uvek čini da smo deo nekog šireg stabilnog okvira, koji će se pobrinuti da stvari teku približno ispravno. Međutim, ako EU počne da se urušava, u Sloveniji ćemo imati mnogo veće probleme i kod nas će to pitanje individualizma protiv kolektivizma takođe biti polarizovano. U Sloveniji već primećujemo tu polarizovanost između zajedničkog i individualnog, brige o društvu i pukom slobodnom tržištu, i ukoliko se euroskepticizam bude razmahnuo, mislim da će se dodatno pooštriti.
U istraživanju takođe konstatujete izuzetno nisku zainteresovanost mladih za preuzimanje političkih funkcija. Hoćemo li zbog tog trenda i istovremenog trenda individualizma i egoizma u budućnosti imati još veću krizu vođstva nego što je već imamo? Da li će tako u budućnosti političke funkcije još više preuzimati ljudi, koji u politici vide parcijalne i partikularne, vlastite interese, a ne interese zajednice? Naime, već sada primećujemo da se zbog situacije u kojoj se našla naša politika, mnogi ne odlučuju za politiku… Da li će u budućnosti u politiku još više ići oni koji su zainteresovani za svoje uske, a ne zajedničke interese?
Već smo na tom putu i možemo biti zabrinuti. Takođe se i u zapadnim društvima vide korelacije između narcisoidnih poteza i preuzimanja političkih funkcija. A kada taj trend postane dominantan, mnogo teže će biti onima koji idu u politiku sa nekim iskrenim namerama kako bi za sve učinili nešto dobro…
…I ti su označeni kao naivni…
Označeni su kao naivni i često ih konkurenti percipiraju kao smetnju ili opasnost jer uglavnom nemaju putera na glavi. A s druge strane istina je i da je danas moguće svakoga javno da diskreditujemo, takoreći i anđele. Zato se čini da politika sve više privlači tvrdokošce, a manje ljude, koji se njom bave iskreno i za javno dobro. Mislim da mladi to vide i zbog toga možemo biti zabrinuti.
Svejedno vidim i iskricu nade u stvaranju nečeg što bi se moglo nazvati ekološkom metapričom. Možemo pratiti razvoj i formiranje nekog velikog narativa kojem je posvećena, takoreći, čitava generacija. Prema našim podacima, mladi su mnogo više eko nego što su bili pre deset godina.Verujem da ekološka ideja ima snagu da ujedini mlade oko nekog zajedničkog velikog projekta. To kasnije u politiku može privući više iskrenih ljudi, čiji je motiv rešavanje društvenih problema. I s tog vidika stvari se mogu pomaći ka mnogo konstruktivnijoj politici.
I na ovu temu smo već videli komentare starijih političara, starijih muškaraca, šta ta deca rade, omalovažavanje Grete Tunberg, pokroviteljstvo, paternalizam …
Tako je. Na neki način, mladi su lake mete za etablirane političare. S druge strane, ekološka politika je pretnja nekim interesima koji su u politici već uspostavljeni, radi se o ustaljenim vezama koje zelena politika može da ugrozi. Tako da ta reakcija na mlade nije iznenađujuća, u smislu, šta vi znate. S druge strane, nauka je na strani tog ekološkog trenda pa i veliki deo politike i mladi su vrlo angažovani u tom talasu, jer se zapravo radi o njima. Ekološka politika je zaista deo politike mladih, jer se radi o pitanju, u kakvom svetu će oni živeti. I mislim da ih to neće zaustaviti, to su više male prepreke pod nogama.
Konstatujete da je skoro tri četvrtine mladih spremno da se preseli u inostranstvo. Da li je to zbog toga što su sadašnji mladi drugačiji od prethodnih generacija ili tome doprinosi i situacija u Sloveniji?
Više se radi o tome da celokupnu EU vide kao mesto gde mogu da žive i da uspeju. Za ovu generaciju EU je neka vrsta šire domovine. I u svetlu svojih ambicija, spremniji su na preseljenje nego prethodne generacije.
Uradili smo i druge, detaljnije analize zašto ljudi iz jugoistočne Evrope emigriraju, a u slovenačkom slučaju uglavnom se radi o emigraciji sa drugačijom motivacijom nego na Balkanu. Kod nas ne beže odnekud, nego idu ka uspehu. Da li je to povezano i sa onim o čemu smo ranije govorili – jer ih politika i kolektivno manje zanimaju, jer u tome ne vide mogućnost promene, više se okreću ka tome da bi od sebe nešto napravili nego da pomaknu nešto društveno.
Ono što me najviše šokiralo je koliko su usamljeniji i pod stresom. U proteklih deset godina, naglo su se povećali procenti mladih koji osećaju usamljenost kao problem, kao i procenti mladih koji se osećaju pod stresom nekoliko ili većinu dana u sedmici. Ovo je generacija koja je takođe obeležena korišćenjem društvenih mreža …
Mnogo puta u istoriji je bilo tako, da se najpre pokažu negativni aspekti novih tehnologija. Društvene mreže ćemo morati nekako pripitomiti. Kao što smo nuklearnu energiju prvo koristili kao bombu a tek onda za struju, sada smo kod društvenih mreža u ovoj ranoj, divljoj fazi, kada mladi društvene medije koriste sa relativno nekontrolisanim i niskim nivoom svesti o funkcionisanju algoritama.
Rezultat toga su i problemi sa mentalnim zdravljem. Psiholozi su ovde već mnogo toga rekli. Preterana upotreba društvenih mreža, posebno kod mladih, posebno kod devojaka, može dovesti do depresije. Obrazovanjem je moguće učiniti mlade svesnim načina na koji funkcionišu društvene mreže.
Na primer, našu svest o recimo, oglasima, podizali su na način – da ne nasedamo na oglase. Ali njima je teže nasesti. Manje sam poistovećen sa telom ili pobedama nekoga u oglasu nego s pobedničkim trenucima ljudi koje poznajem. Dakle, kao i kod oglasa, društveni mediji su o idealizovanim slikama, ali su na društvenim mrežama slike ljudi koje su nam bliže, zbog čega je lakše da pojedinac oseti da je on ‘gubitnik’. Potrebno je podići svest, obrazovati mlade ljude.
Međutim, postoji jedna stvar kod društvenih mreža koju treba spomenuti: uticaj na političku i vrednosnu polarizovanost. Mladi su politički polarizovani; nikada nismo imali tako polarizovanu omladinu, a važan krivac za to su društvene mreže koje funkcionišu na način da stvaranju eho komore, sobe odjeka, ljudi prvenstveno vide objave koje se podudaraju sa njihovim prethodnim eksperimentima i lajkovima, na taj način pojedine grupe učvršćuju svoje stavove, a radikalniji stavovi obično dobiju više pregleda i lajkova. Na taj način budu radikalizovani.
Unutar pojedinačnih komora dakle dolazi do zajedničkih prezentacija i radikalizacija, a međusobno se komore udaljavaju. Imamo velike probleme u ovoj oblasti, i to se jasno vidi među mladima. Imamo identitarce, dakle, izrazito desničarsku omladinu, koju nije teško pratiti na internetu, imaju svoj mehurić, svoju eho komoru, razvijaju neke svoje vrednosti. To su mladi ljudi, njihova jezgra su upravo među mladima. Isti je slučaj i sa nekim krugovima koji su više naklonjeni levici.
Ako si danas dete ili adolescent, u čemu je tvoj problem? I da li kao društvo i država sa mladima radimo dovoljno dobro?
Dobra strana je u tome što imamo inkluzivan i prilično kvalitetan obrazovni sistem, dosta je i neformalnog obrazovanja, a status studenta u odnosu na druge države donosi mnoge pogodnosti. Po toj strani smo ljubazni prema mladima. Ali ne možemo reći da radimo dovoljno. Naročito ne u odnosu na to sa kakvim problemima se mladi suočavaju.
Dakle, trenutno je gorući problem mentalno zdravlje, to je požar koji bi što pre morali da ugasimo, jer će se inače značajno proširiti. Postoje i drugi problemi: neizvesnost, privremena zapošljavanja među mladima, koja su i dalje problem. Što je zatim dalje povezano sa stambenom politikom, gde bi država takođe trebala da napravi mnogo više.
U inostranstvu, što se tiče mentalnog zdravlja, već se govori o generaciji teskobe. Ako budemo imali anksioznu mladu generaciju, ta generacija će i za 20 godina imati problema sa mentalnim zdravljem, jer problemi mentalnog zdravlja u mladosti jako korelišu sa problemima mentalnog zdravlja u kasnijem životu.
Tu je i ekološka kriza, gde će upravo ova generacija koja je sada mlada, morati da odgovori i na pitanje, da li je ekonomski rast zaista temelj ekonomske politike. Šta će biti novi temelj ekonomske politike kako ne bismo uništili planetu, ovaj odgovor moraće pronaći ta generacija.
Istovremeno, uz sve ove sadašnje probleme mladih u Sloveniji postoji i penzioni sistem, za koji ne znamo kako će funkcionisati za ovu generaciju i koji se manifestuje kao neka strašna crna rupa za budućnost, zatim zdravstveni sistem koji ne funkcioniše kako bi trebao. I šta bi dakle društvo i država trebali da urade za te generacije?
Pre svega, aktivno rešavati ove velike probleme koje ste spomenuli, a ne baviti se ideološkim prepiranjima i emocionalnim nagovaranjima glasača. Vratiti politiku u pravcu „policy“, a ne „politics“. I te stvari koje ste spomenuli, mlade zabrinjavaju. U reševanjima ovih problema kasnimo ne samo godinama, nego decenijama.
U prvim talasima epidemije, deca i mladi su dosta toga preuzeli na sebe. Uprkos tome da nisu toliko ugroženi kao starija populacija, morali su da je zaštite, ostanu kod kuće, nisu se družili, nisu išli u školu, mnogi su imali posledice na mentalno zdravlje, za one iz deprivilegiranijih sredina je porez koji su platili bio utoliko veći. I izgleda, da im sada, kada imamo vakcinu, odrasli nisu pošteno vratili sa odgovornošću, mnogi se nisu vakcinisali.
Jako se slažem s tom procenom. Mladi su platili ogromnu cenu u ovoj epidemiji. Naravno, ne smemo da zaboravimo da su najvišu cenu platile starije populacije, osobe iznad 65 godina, ali mladi, koji su zbog svih nas morali da ostanu kod kuće, platili su cenu mentalnim zdravljem, problemima sa motorikom, telesnom težinom i na drugim područjima. I sada očekujemo da će statistiku o provakcinisanosti popraviti upravo mladi.
Ukoliko dođe do ponovnog „lockdowna“, država bi odmah trebala da odreaguje sa adekvatnom podrškom mladima, kako ne bi bilo dodatnog pogoršanja mentalnog zdravlja. To su mere koje na nivou države nisu skupe, a mladima mnogo znače.
