Zahtevi demonstranata su stalno rasli i uključivali niz pitanja koja mladi Iranci žele da se promene u zemlji.
Okidač je bila smrt Mahse Amini, 22-godišnje iransko-kurdske žene koja je umrla nakon što ju je pritvorila iranska moralna policija zbog navodnog kršenja strogog zakona koji nalaže da žene pokrivaju kosu hidžabom ili maramom.
Njena porodica tvrdi da je umrla jer ju je pretukla policija, što vlasti poriču.
Grupe za ljudska prava kažu da je više od 150 ljudi ubijeno, a hiljade uhapšeno od početka protesta 17. septembra.
Uglavnom predvođeni ženama, demonstranti širom Irana traže od vlasti odgovore o tome kako je umrla.
Traže da neko snosi odgovornost, ukidanje strogih zakona o hidžabu i ukidanje iranske moralne policije koja te propise sprovodi.
Obdukcioni nalaz: „Smrt Mahse Amini je povezana sa ranijom bolešću”
Smrt Mahse Amini povezana je sa cerebralnom bolešću i nije izazvana udarcima, pokazuje izveštaj sudske medicine objavljen u petak, 7. oktobra.
Odeljenje za sudsku medicinu saopštilo je u izveštaju da njena smrt nije izazvana udarcima u glavu ili u vitalne organe, već da je povezana s hirurškom intervencijom zbog tumora na mozgu koju je devojka imala kada joj je bilo osam godina.
Mahsa Amini je privedena 13. septembra u Teheranu zbog navodnog kršenja strogog zakona koji zahteva da žene pokrivaju kosu hidžabom ili maramom.
Istog dana je iznenada izgubila svest i srušila se, naveli su ranije predstavnici vlasti.
„Ona je imala probleme sa radom srca i padom pritiska. Iako je prebačena u bolnicu Kasra i pored napora medicinskog osoblja, umrla je 16. septembra kada joj je otkazalo više organa izazvano ‘cerebralnom hipoksijom’ (padom dotoka kiseonika u mozak)”, navodi se u izveštaju.
Međutim, otac umrle devojke, Amdžad Amini, rekao je još 19. septembra da je ona bila „potpuno zdrava”.
„Žena, Život, Sloboda”
Glavni slogan demonstranata je „Žena, život, sloboda” – poziv na jednakost i snažan stav protiv verskog fundamentalizma.
„Ovo je novi slogan koji nikada ranije nismo čuli na protestima”, kaže Baran Abasi, novinar BBC-ja persijski servis.
Protestima su se pridružili i muškarci, uzvikujući isti slogan.
„Kada se Mahsina smrt dogodila, prava žena su bila u prvom planu. Ali prava žena, i sloboda žena u Iranu znače slobodu za sve”, objašnjava Negin Širagei, iransko-britanska aktivistkinja za ženska prava sa sedištem u Velikoj Britaniji.
Ali kako su se protesti širili po zemlji, tako su zahtevi postajali sve veći.
Na ulicama se može čuti skandiranje „smrt diktatoru”, što se odnosi na vrhovnog vođu zemlje.
„Čujete to i od školaraca”, kaže Negin Širaghei.
„Idu na ulice tražeći da se sruši režim.”
Zatim tu je „azadi, azadi, azadi”, što znači „sloboda, sloboda, sloboda”, što uzvikuju studenti na univerzitetima.
U objavama na društvenim mrežama ljudi pozivaju na slobodu da govore šta god žele, slobodu da nose šta žele i slobodu da slušaju muziku koju žele – bez straha da će biti uhapšeni zbog toga.
Sumirajući zahteve demonstranata, Negin Širagei kaže: „U suštini, reč je o ljudskim pravima. Ono što oni skandiraju na ulicama je o slobodi, pravima žena i rušenju vlade.”
Pesma od tvitova postala hit
Mladi, relativno nepoznati iranski pevač po imenu Šervin Hadžipur od raznih objava na društvenim mrežama napisao je pesmu.
Tekst pesme je kompilacija tvitova u kojima Iranci dele lične razloge za podršku protestima.
Svaki tvit je počinjao sa „Za…” kao što su: „Za moje snove”, „Za jednakost”, „Za normalan život”.
Pesma inspirisana ovim tvitovima postala je veoma popularna.
Pesmu je objavio i na Instagramu i za samo 48 sati prikupio je više od 40 miliona pregleda.
„Neverovatno je da nepoznat pevač dobije toliko pregleda na Instagramu”, kaže Taran Stoun, novinarka BBC persijskog servisa.
Vlasti su ubrzo privele Šervina Hadžipura, a pesma je sklonjena sa njegovog profila.
Sada je na slobodi.
Mladi su frustrirani
Većina demonstranata na ulicama su mladi, neki su još u srednjoj školi.
„Univerziteti širom zemlje su obustavili rad, nastava je prekinuta, studenti kažu da se neće vratiti na nastavu dok njihovi kolege studenti ne budu slobodni”, kaže Negin Širagei.
Protesti su izbili u vreme kada se mlada generacija oseća posebno frustrirano, dodaje.
Sistematska korupcija među iranskom političkom elitom, rastuće siromaštvo uz inflaciju veću od 50 odsto i nedostatak društvenih i političkih sloboda doveli su do toga da se osećaju beznadežno.
Prvi put od Islamske revolucije 1979. – kada je monarhija zbačena i zamenjena Islamskom Republikom – na protestima su ljudi iz različitih ekonomskih staleža.
Na protestima su ljudi iz srednje klase, radničke klase, ali i iz bogatih četvrti glavnog grada Teherana.
Protesti se organizuju i u najsiromašnijim delovima zemlje kao što je Balučestan na jugoistoku, oko 1.200 kilometara od Teherana.
I ljudi iz različitih etničkih grupa takođe učestvuju.
„Loše upravljanje zemljom u poslednje četiri decenije, zajedno sa sistematskom korupcijom u zemlji, kao i [međunarodnim] sankcijama, učinilo je da se posledice osećaju u svim delovima društva”, kaže Negin Širagei.
Raznolikost među demonstrantima pojačala je kritike prema vlastima – od velikog porasta cena i visoke nezaposlenosti, do korupcije i političke represije.
Prethodni protesti
Ovo je najduži kontinuirani protestni pokret u Iranu od revolucije 1979. godine.
Prethodne proteste – zbog lažnih izbora 2009, lošeg ekonomskog upravljanja 2017. i poslednjeg povećanja cena goriva 2019. – nemilosrdno su ugušile iranske bezbednosne snage.
Reakcija vlasti i na ovu je bila predvidljiva – desetine ljudi su ubijene, a stotine uhapšene.
Ponovo je isključivan internet kako bi se ljudi sprečili da ljudi objavljuju snimke i fotografije sa protesta na društvenim mrežama.
Protesti se ipak nastavljaju.
Da li bi mogli nešto da promene?
„Definitivno mislim da mogu”, kaže Negin Širagei.
„Kada žene razumeju sopstvena prava i uče svoju decu njihovim pravima, promena je neizbežna”.
