Kada imate društvo u kojem verbalno nasilje dolazi svakodnevno od strane najviših državnih zvaničnika, gde se napadi na nestomišljenike uzimaju zdravo za gotovo, gde nasilnici prolaze bez kazne i gde sistem dobrano podseća na fašizam, nikoga ne bi trebalo da iznenadi rast popularnosti profašističkih pokreta i svakodnevno prisustvo njihovih poruka u javnosti, počevši od grafita po zidovima, ocenjuju sagovornici VOICE-a.
Upozoravaju i da su tokom prethodnih decenija brojne generacije izrasle u „ideološki deformisano javno mnjenje“, te da u takvom društvu, neonacizam se bez ikakvih problema povezuje sa ljubavlju prema sopstvenoj naciji, sportskim klubovima i/ili osuđenim ratnim zločincima. Sve to, uz nedavanje Kosova kao obavezan argument, stoji u glavama mladih ljudi koji onda sve drugačije od sebe posmatraju kao neprijatelje koje treba uništiti.
Neonacizam i u školama
U osvit Dana oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu, kada je održan i Antifašistički marš, na ogradama Jevrejskog i Katoličkog groblja osvanuli su kukasti i keltski krstovi. Nakon što se pojavila vest, reagovao je i gradonačelnik koji je osudio ispisivanje grafita.
„Potpuno je nedopustivo raspirivanje mržnje, fašizma, nacizma i netolerancije u našem multietničkom i multikonfesionalnom Novom Sadu, u kojem vlada skladan suživot, gde se neguju dobrosusedski odnosi i antifašistička tradicija“, saopštio je tada Milan Đurić. Odmah zatim reagovale su i gradske službe i brzinski uklonile grafite.
Iako je sličnih uklanjanja ekstremističkih grafita bilo sporadično u nekoliko navrata, ipak, oni se svakodnevno mogu videti širom grada, nadomak škola, vrtića i dečjih igrališta.
VOICE je došao i do prepiske privatne Vajber učeničke grupe u jednoj od novosadskih srednjih škola, u kojoj se otvoreno i bez ikakvog straha deli neonacistička propaganda. Majka jednog od učenika, koja nije želela da istupi javno ali čiji identitet je poznat našoj redakciji, za VOICE kaže da su pojedini učenici veoma agresivni i uporni u promociji takvih ideja.
„Razmišljala sam da li da alarmiram školu ili makar razrednog starešinu. Međutim, mislim da ne bi imalo nekakvog smisla ako to ne bi bilo organizovanije, u smislu da se napravi nekakva radionica ili predavanje na temu istorije, pa da se provuče priča o tome. Da im poruka bude jasnija“, navodi naša sagovornica.
Dodaje da razmišlja o tome da se takva radionica sprovede kroz predmet Građansko vaspitanje, ali je problem što manjina učenika pohađa taj predmet, dok je većina, uključujući i promotere neonacizma, na veronauci. Za sada pojedini roditelji zajedničkim snagama pokušavaju da samostalno smisle kako da se najefikasnije suprotstave ovoj pošasti.
„Ostavićemo ih još malo, da vidimo kako će se razvijati stuacija do kraja polugodišta. Ali šta god da uradimo, mislim da bi to moralo da krene iz škole“, dodaje ona. Oprezna je jer smatra da je neophodno sve uraditi veoma pažljivo pošto su učenici u osetljivom periodu odrastanja, kada je lako proizvesti kontraefekat.
„Nadam se da ta deca imaju još vremena da se izvuku iz toga, još su mladi“, dodaje.
Kulturološkinja Aleksandra Bosnić Đurić za VOICE ocenjuje da je društvo u Srbiji od 2000. godine, kada se mislilo da smo na pragu rešenja problema nacionalizma, zapravo samo beležilo prazan hod. Od tada su propuštane prilike za transformaciju pre svega obrazovnog sistema, ali i institucija kulture i medijskih sadržaja. Dozvolili smo, kaže, da represivno ideološko-nacionalističko oblikovanje stvarnosti iz devedesetih ponovo postane naša stvarnost.
„Rekla bih da smo mi, zapravo, vrlo duboko potonuli u jedan dozvoljeni nacionalizam, u jednu dozvoljenu fašizaciju društva koja često i ne mora da ima veze samo s nacionalizmom“, kaže ona.
Aleksandra Bosnić Đurić upozorava da je problematično sve čemu su mladi ljudi i deca izloženi, od lažne istorije koju uče u školama, preko uzora koji po svemu ne bi smeli to da budu i zločinaca koji se slave kao heroji. Gotovo sve čime su zasićeni i izloženi, smatra, stvara klimu u kojoj će se mladi priklanjati organizacijama ekstremne desnice, nasilju i mržnji.
„Ono što se dešava u poslednjih 12 godina upravo je jedna inverzija svih vrednosti. Uz svu moguću mašineriju propagande, uz nasilje, uz podsticanje polarizacije u društvu i konflikata, na svakog neistomišljenika se ovde reaguje mržnjom“, dodaje.
„Prigodni datumi“ za delanje
Inače, kraj oktobra i početak novembra u Srbiji obično su povezani sa pojačanim delovanjem neonacističkih organizacija jer tih dana se obeležavaju godišnjice oslobođenja gradova u Srbiji od fašizma u Drugom svetskom ratu, kao i Kristalna noć, te se poštovaoci kvislinših pokreta i neofašizma osećaju pozvanim da se obračunavaju sa tim mrvama antifašističke ideje, još uvek prisutnim u javnosti. Tako smo u nekoliko pred 23. oktobar imali dva povezana napada – ponovo je na meti bio antifašistički kafić „Crni ovan“, da bi se zatim na meti neonacista našao i Građanski pokret Bravo, na čijim tablama su ispisani kukasti i keltski krstovi. Kao vinovnika prepoznali su osobu poznatu od ranije po napadima na „Crnog ovna“, ali i na učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“, kao i na mlađe antifašiste. Dobar deo tih napada nije prijavljen policiji.
Ipak, tih dana stigla je i presuda za jedan od devet napada na „Crnog ovna“ u 2023. godini. U januaru su naoružani napadači tamo povredili dve osobe, uključujući i vlasnika kluba Bojana Šovljanskog, da bi ubrzo bila identifikovana i uhapšena trojica, od čega su dvojica u oktobru osuđena na uslovnu kaznu zakona. Tužilaštvo je najavilo da će se žaliti na presudu, a Bojan Šovljanski za VOICE kaže da najavu vidi kao „poslednji trzaj pravne države“.
Neonacisti i kafanske tuče
Iz iskustva ocenjuje da je sve prepušteno ljudskom faktoru, te da od toga koji tužilac ili sudija će se baviti vašim slučajem zavisi i hoće li uopšte išta biti urađeno.
„U ovom slučaju jeste urađeno. Jedan od učesnika je u bekstvu, njemu ide poseban sudski proces i čeka ga verovatno bezuslovno godinu dana zatvora. Obe strane su uložile žalbu na presudu tako da ćemo videti kako će se dalje odvijati. Ali, konačno se nešto pomera i ohrabruje nas da nastavimo“, navodi Šovljanski.
On podseća da je broj napada od strane neofašista u poslednjih godinu dana, prijavljenih i neprijavljenih, dostigao 20. I ranije je govorio o tome da su izvršioci izuzetno mladi ljudi kojima su ovakvi napadi neka vrsta inicijacije, stepenice na daljem putu napredovanja u hijerarhiji. A problem je, kaže Šovljanski, što i kada bude presuda, one se završe kvalifikacijom nasilničkog ponašanja za šta su, dodaje, odgovorni i vlast i svi nadležni organi koji pred fašizmom i neofašističkim grupama zatvaraju oči.
„Mislim da je problem što se nedovoljno prepoznaje njihovo delovanje. Da li je to namerno ili nije, to možemo da procenimo i sami. U svakom slučaju, brojnost napada ukazuje na to da se oni moraju drugačije kvalifikovati, moraju biti krivična dela kao i svugde u Evropi. Ti ljudi moraju biti kažnjeni, presude moraju imati pedagošku meru, jer se ovde mlade osobe od 19, 20 ili 21 godinu, u službi nekog drugog, bez straha od posledica odlučuju za takve grupne organizovane akcije“, kaže Šovljanski.
Upravo zbog takve prakse, nastavlja, mlađi antifašisti i ne prijavljuju napade.
„Prijavu su videli kao potencijalni problem za sebe, jer se često te stvari izjednačavaju – naša borba i njihova borba se nekako u očima policije izjednačava, kao da su u pitanju neki ekstremi,navijačko-plemenski obračuni“, upozorava Šovljanski.
Fašizam i antifašizam nisu dve strane istog novčića
Da ne sme biti izjednačavanja fašizma i antifašizma nedavno je u Novom Sadu govorio i politički teolog Branko Sekulić. On je na tribini pod naslovom „Bog, krv i tlo“ istakao da istorijski revizionizam, omogućen rezolucijom Saveta Evrope, zapravo za krajnji cilj ima poništavanje antifašističke borbe. Upozorio je da nasilje jeste političko pitanje, ali da nasilje antifašizma nikada ne može biti dovedeno u istu ravan sa nasiljem fašizma.
„Nasilje fašizma je u naravi zločina, ono je nastalo na činjenici zatiranja drugih ljudskih bića. Antifašizam je antiideologija, nastala na postavci protivnoj ideologiji fašizma“, naveo je Sekulić.
Svoju tvrdnju ilustrovao je odmazdom na Blajburgu koji su protiv kolaboracionističkih snaga sproveli partizani, navodeći da je tu svakako u pitanju zločin.
„Partizanske jedinice ga nisu počinile iz naravi mržnje prema nekom, nego su ga počinile iz osvete i to nasilje ne može biti dovedeno na istu ravan. Nasilje partizanskih jedinica nikada ne može biti jednako nasilju ustaških i četničkih režima“, navodi Sekulić.
Zbog toga je i u današnje vreme neophodna borba protiv neofašističkih ideja tako što se „zlo mora sabijati“.
„Mi ne živimo u idealizovanom društvu, naše društvo je puno sukoba. Svaka tekovina naše civilizacije počiva na činjenici da smo se mi s nečim sukobili. I svako ljudsko pravo je zapravo izniklo iz krvi nečijih bitaka, i to se olako zaboravlja“, precizirao je Sekulić.
Mrva više naklonosti za partizane
Država je u jednom trenutku navodno pokušala da se obračuna sa neofašistima – Ustavni sud Srbije je 2011. i 2012. godine zabranio rad neonacističkim i profašističkim organizacijama „Obraz“ i „Nacionalni stroj“. Aleksandra Bosnić Đurić u tome vidi samo pokušaj u “trenutku dobre volje“ da se takvom modelu stane na put, ali je i to, ocenjuje, izvedeno nedovoljno ubedljivo.
„Mi praktično sa kraja osamdesetih, a to su generacije i generacije građana, imamo jedno ideološki deformisano javno mnjenje, jedno javno mnjenje koje nema predstavu o tome šta zapravo znači demokratsko društvo, šta znači interkulturalni dijalog, zbog čega je to važno, šta je pravično, šta je dopušteno, šta je dobro, a šta je loše, gde su granice koje imamo u odnosu prema drugom i drugačijem. To je sada sve jedna ozbiljna zabuna“, kaže naša sagovornica.
Takav stav donekle je potvrdilo i nedavno istraživanje Regionalne akademije za demokratski razvoj (ADD), koja je u saradnji sa Centrom za građansko obrazovanje (CGO) iz Podgorice ispitivala odnose Srbije i Crne Gore, uključujući i bližu i dalj prošlost. Pokazalo je da partizanski pokret ima mršavu prevagu u Srbiji sa 32 odsto onih kojima je bliži, dok je četnički pokret odmah iza sa 29 odsto sledbenika. Međutim, veliki broj građana nema stav o tom pitanju – čak 39 odsto.
„Da se u Srebernici dogodio genocid smatra 16 odsto građana Srbije, dok 52 odsto ne deli taj stav, a čak 32 odsto ne može ili ne želi da se odredi“, pokazali su podaci. Komentarišući ih, Aleksandra Bosnić Đurić ističe da su sećanja, istorijske traume i istorijske greške u ovom društvu tabu tema, zbog čega su ljudi koji se odvaže da o njima govore glasno – stigmatizovani.
„To ide i korak dalje, nije više reč samo o tome da vi te istine o našem društvu i našoj istoriji potisnete na marginu, ovde postoji nešto kao dozvoljena institucija progona ljudi koji govore o takvim stvarima. Odmah dobiju stigme autošovinista, domaćih izdajnika, stranih plaćenika. Ovde zapravo postoji jedan veo tog jezivog ćutanja s jedne strane, i tog ultranacionalističkog modelovanja s druge strane“, dodaje ona. Ocenjuje da velikoj grupi neopredeljneih građana pripadaju oni koji više ne mogu da se snađu u svemu tome.
„Na žalost, u jednu veliku grupu tih loše informisanih, krivo informisanih i zavedenih spadaju i mladi ljudi“, dodaje ona. Smatra da sve to može da se reši transformacijom obrazovnog sistema, ali da je u pitanju uporan i dug proces.
Bojan Šovljanski kaže da je „problem u samom vrhu države“. „Problem je nevoljnost države da se obračuna sa nacionalizmom, sa fašizmom, što nas onda dovodi do drugog pitanja – zašto ne želi i koja je njihova dobit u tome“, navodi Šovljanski.
