Da u upravljanju javnim investicijama ispadamo iz zakonskih okvira godinama već upozoravaju regulatorna tela, a njihove analize samo potvrđuju koliko smo prevršili meru. Najpre je Međunarodni monetarni fond (MMF) na osnovu svog izveštaja izneo zaključak da se zbog neefikasnosti i lošeg upravljanja gubi čak trećina javnih investicija, dok je Fiskalni savet u svom poslednjem izveštaju bio mnogo direktniji, ukazavši na tromu državnu administraciju i često korišćenje „prečice“, zbog kojih mnogi projekti javnih investicija vrlo lako od početnih milionskih iznosa do završetka posla dostignu milijarde. Primer koji ovo stanje najbolje opisuje jeste Moravski koridor, gde je cena od 750 miliona došla na 1,6 milijardi evra.
Ne bi nam ove razlike u brojkama bile prst u oku da se razlika, po oceni struke, velikim delom ne sliva u privatne džepove pojedinaca, koji i odlučuju o projektima iza zatvorenih vrata, zaobilazeći mišljenja struke, važeća pravila i postojeće zakone. Tome svedoče mnogi izgrađeni objekti na koje su potrošene silne sume državnog novca, a koji danas čame, potpuno neupotrebljivi i bez svrhe, kao što je, između ostalog, kovid bolnica u Batajnici. I Fiskalni savet u poslednjem izveštaju podupire ovu tvrdnju, naglasivši da građani Srbije nemaju uvid u ekonomsku i društvenu opravdanost velikih državnih projekata, cene se slabo ili nikako obrazlažu, a odabir prioriteta i izvođača radova je nejasan i netransparentan.
I ne košta nas loše upravljanje samo milijardi koje ćemo vraćati dok smo živi, a onda u amanet dugove ostaviti deci i unučićima, već i propast obrazovnog, zdravstvenog i ekološkog sistema, gde su, prema proceni Fiskalnog saveta, ulaganja lošija od regionalnog proseka.
U Srbiji se na javne investicije godišnje izdvaja oko pet milijardi evra, što je oko 7% BDP-a Srbije, odnosno preko 15% ukupnih javnih rashoda, što je treći najveći budžetski izdatak, odmah posle penzija i plata u javnom sektoru, i najviše u celoj centralnoj i istočnoj Evropi. Pre oko deceniju državi se zameralo nedovoljno ulaganje u javne investicije, koje su bile na neodrživo niskom nivou ispod 3% BDP-a. Promena dotadašnjeg pravca, može se reći, započela je od 2018. od kada je najveći deo usmeren na izgradnju auto-puteva. I dok se pre pomenutog perioda ta brojka kretala od 1 do 1,5% BDP-a, na kraju 2022. godine iznosila je više od 3%, samo u ovom segmentu.
Sebastijan Sosa, šef Kancelarije MMF-a za Zapadni Balkan, tokom nedavnog Samita ministara finansija, guvernera i direktora poreskih uprava, podsetio je na studiju MMF-a koja otkriva veliki jaz i nedostatke u upravljanju javnim investicijama. On podvlači da je unapređenje ovog sektora od ključnog značaja za ekonomski rast u regionu.
„Sistem za procenu PIMA u fokus stavlja tri faze na kojima treba raditi: planiranje, transparentnost i implementacija. Planiranje je izuzetno važan segment, jer ako se projekat ne oceni kako treba u ranoj fazi, kasnije će biti jako teško ispraviti grešku i očekivati njegovu efikasnost. Takođe, moraju da se mere potencijalna prekoračenja, naročito u dugoročnim projektima. To jeste ključno, ali podjednako je važno da sve to bude transparentno i tokom procesa realizacije“, rekao je Sosa.
„Suma koja iscuri u javnim investicijama verovatno veća“
Ekonomista Božo Drašković kaže za NIN da se Svetska banka nikada ne bavi konkretnim projektima ukoliko ih ona ne finansira, i ukazuje da ocena MMF znači da je minimalno trećina javnih investicija problematična, a da je u realnosti verovatno problematični iznos mnogo veći.
„Problem je što kod nas ne postoji konkurencija, nego su investicije vezane za posebne zakone, poput leks specijalisa za ‘Beograd na vodi’. Čim ne postoje konkurentnost i normalan pregled dostupnosti ponuda za određeni posao, to otvara prostor za dilove i tajne dogovore, što za posledicu ima daleko veće cene nego što je potrebno za određenu investiciju. Tako projekat koji bi trebalo da košta 800 miliona, država plaća milijardu i po. Ta razlika se najčešće razlije između ugovarača i investitora, a taj novac zapravo pripada ovom društvu i državi. I to je ključni problem“, objašnjava Drašković.
On ukazuje na još jedan problem u ovom segmentu – nepostojanje studije pre raspisivanja tendera, studije koja obuhvata tehnološke i tehničke karakteristike projekta, na osnovu kojih se određuje i finansijski plan.
„Prvo treba da planirate šta ćete graditi, kako, a zatim i koliko će to da košta po toj studiji. Svako odstupanje finansijskog dela treba da bude problematično i da neko snosi odgovornost. Kod nas je sve to eliminisano. Najbolji primer je nacionalni stadion za EKSPO, manifestaciju koja funkcioniše po principu leks specijalisa, odnosno ne važe drugi zakoni, ne važi transparentnost, ne važe javne ponude, ništa ne važi, a studija opravdanosti se pravi tek sada kada je sve ugovoreno“, objašnjava ovaj ekonomista.
Prema Draškovićevom mišljenju, projekti se prave kako kome i kad odgovara i to u uskom krugu ljudi, imajući u vidu da ni za jednu veliku odluku ne postoji prethodna javna rasprava, već odluke donosi određena grupa.
„Tu je ogroman prostor za korupciju i trpanje novca u privatne džepove, a ostavljanje dugova društvu. U poslednjih 15 godina dominantno se grade infrastrukturni objekti potpuno nekorisni društvu i namenjeni uskom krugu ljudi. Prvi eksperiment je bio ‘Beograd na vodi’, što je poklanjanje naše zemlje strancima, a da mi od toga nemamo ništa. To je apsolutno nerentabilna investicija za Srbiju, a druga je EKSPO. Poklanja se gradsko zemljište privatnim investitorima. Ako neko pokloni 33.000 hektara zemlje nekom ko gradi ceo grad u Srbiji, pa šta je to nego pljačka“, tvrdi Drašković.
On zaključuje da država treba da pravi ambijent za profit više aktera koji će činiti korist društvu, ali ne može da poklanja svoja dobra da bi neko profit nosio u inostranstvo.
Najveće investicije na KZN
Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, kaže za NIN da kod velikih javnih investicija u Srbiji postoje problemi na nekoliko nivoa.
„Prvi nivo problema je određivanje šta će biti predmet najvećih javnih investicija. Te informacije javnost najčešće dobija na nekoj od konferencija za štampu predsednika Republike. Tako saznajemo da postoje nekakvi programi, poput ranije najavljenog ‘Srbija 2025’ ili nedavno najavljenog ‘Skok u budućnost 2027’. Čak ni ti programi ne postoje kao dokumenti javnih politika o kojima se izjašnjava Vlada ili Skupština. Veoma često postoji sumnja da krupni infrastrukturni projekti nisu ni osmišljeni kao plod razmatranja šta je najvažnije za Srbiju i interese i njene građane, već se prilagođavaju željama i interesima potencijalnih davalaca kredita za te projekte i izvođača radova, što je verovatno bio slučaj i sa projektom brze pruge“, objašnjava Nenadić.
On ukazuje i na drugi nivo problema, a to je ugovaranje poslova, prilikom čega se vrlo često ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama, već se umesto toga ugovori zaključuju pod okriljem međudržavnih sporazuma. Tu se unapred isključuje konkurencija i posao dodeljuje firmama iz zemalja sa kojima Srbija ima ugovore.
„Sličan tome je metod donošenja posebnih zakona, bilo za pojedine ili za grupu projekata. Tu smo imali najčuveniji primer ‘Beograda na vodi’ i zakon o linijskoj infrastrukturi koji je ukinut, potom zakon o Moravskom koridoru, a odnedavno i zakon o projektu EKSPO 2027“, objašnjava on.
I kao treći problem, Nenadić navodi pitanje kašnjenja i realizacije tih projekata, gde javnost nema ne samo potpune, nego ponekad ni osnovne informacije koliko projekti koštaju i na koji način se prati njihova realizacija.
