Regija i svijet

Srbija: Antilitijumsko Događanje naroda

Ne postoji ništa dobro u nacionalizmu. Čak ni kad on privremeno kao metu uzima svog dojučerašnjeg neupitnog vođu i kad navodno podržava građanske i ekološke proteste. Nacionalizam i prateća ksenofobija samo mogu da kompromituju i u konačnici unište proteste protiv zagađenja životne sredine. Građanskim protestima, koji su po logici, u načelu, lijevi, desničarski ekstremizam, govor mržnje, nacional-šovinizam i ksenofobija mogu samo štetiti. Na sličan način na koji je na svojevremenim JMBG protesta u Sarajevu, proklamovanom cilju učinjena šteta "viškom patriotizma", odnosno mahanjem zastavama i zaklinjanjem u državu, u trenutku kad se boriš protiv njene vlasti, a za rješavanje konkretnog problema. Problem sa aktuelnim uplivom radikalne nacionalističke desnice u antiriotinto proteste u Srbiji je što - rješavajući ga ili ne, potpuno je nebitno - aktuelni problem mijenja ozbiljnijim. "Hoće li antilitijumsko Događanje naroda rešiti problem nacionalističkog šarlatanstva i neodgovornosti, koji su od Miloševića do Vučića temeljno razorili ne samo Srbiju, nego su ojadili i ’region’?", pita autor teksta u nastavku. (Antikorupcija)

Sve je u redu – i hvale vredna aktivnost ekoloških aktivista, i angažovanje stručnjaka i nerežimskih medija koji ih prate, i animiranje pored ekološki ugroženog lokalnog stanovništva i šireg građanstva Srbije. Samo, da bi legitimni građanski protesti protiv otvaranja rudnika za kopanje Jadarita i drugih minerala ne samo u lozničkom kraju bili verodostojni – da deluju ozbiljnije i u zemlji, i u inistranstvu – može li na njima manje nacionalističkih klišea, antizapadnjaštva i infantilne zaluđenosti, kojih na protestima – kako vidimo – ne manjka? Nacionalistička i antizapadna vulgarnost ma u kom obimu se manifestovala, antilitijumsko Događanje naroda nepotrebno kompromituju, posebno u očima ozbiljnih i domaćih i – ne smetati s uma – stranih posmatrača, stručnjaka i investitora zainteresovanih za Srbiju.

Na protestima se čuju dakako različita mišljenja. Od ozbiljnijih i razložnih, do laičko površnih, kafansko emotivno nabijenih, u kojima se poseže za nacionalističkim stereotipima o domaćim izdajnicima i večitim spoljnim neprijateljima. Ovaj put su ovdašnji kritičari nacionalizma i klerikalizma – kad je reč o domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima – zaobiđeni. Njihovo mesto zauzimaju vladajući režim i Vučić. Spoljni neprijatelji su nepromenjeni, zna se – katolički kapitilistički Zapad koji bi je, l’da, da uništi Srbiju i pretvori je u evropsku deponiju i zabran prljavih tehnologija. Imajući u vidu katastrofalno stanje informisanja javnosti i manipulativno kreiranje javnog mnenja u Srbiji – srž tehnologije vladanja Vučićevog režima – takva banalna istupanja na protestima su neizbežna, očekivana. Problem je ako ona pređu meru i na ovaj ili onaj način nadiđu trezvenost, ako razložna istupanja o odgovornom rudarenju u Srbiji gurnu u drugi plan. Da li će doći do toga svakako zavisi od načina vođenja protesta i odabira govornika. Ako se to desi, novi demagozi će se – koristeći problem olake satanizacije maltene celokupnog rudarenja u Srbiji – nametnuti kao kreatori raspoloženja opozicione javnosti, pa gde smo onda? Slede li umesto kalife Vučića, nove kalife slične njemu (na šta kao mogućnost upozorava stručnjak za geologiju, akademik Vladica Cvetković)? Ako se to dogodi, hoće li antilitijumsko Događanje naroda rešiti problem nacionalističkog šarlatanstva i neodgovornosti, koji su od Miloševića do Vučića temeljno razorili ne samo Srbiju, nego su ojadili i ’region’?

Nije malo onih koji će navedenu bojazan – sad kad se je l’da obnovila opoziciona energija u masama, kad se stvara bezmalo ne samo antilitijumska nego i generalno antirudarska euforija usmerena protiv vladajućeg režima – svrstati u paranoju pojedinaca ili njihovo koruptivno slugarenje režimu. Kako god ko iskazanu bojazan shvati, tek prema izazovima bilo kojeg Događanja naroda u slabo ili skoro nikako informisanoj javnosti podložnoj raznim demagozima, treba biti oprezan. Ako iko, valjda bi građani Srbije – nakon vlastitih gorkih iskustava – o tome trebalo da vode računa.

Pre desetak dana u Beogradu je potpisan ’Memorandum o održivim sirovinama’ između Srbije i EU. Gosti iz Brisela i Berlina nisu došli na silu, niti su prisilili Srbiju da pristane i potpiše bilo šta, pa ni Memorandum. Sve je stvar dogovora domaćina i gostiju. Domaćin valjda zna šta u ime države potpisuje (on ili neko od posilnih koje odredi).

Nema sumnje da je otvaranje rudnika za kopanje Jadarita podno Cera (da li samo tamo?) bila centralna tema dogovora i Memoranduma. Delegaciju Srbije slavodobitno je predvodio svemogući i sveznajući notorni radikal Vučić (izjavio je da je ponosan na to šta je potpisanim Memorandumom započeto, jer je to ‘projekt važan za Evropu, koji će biti prekretnica i kvantni skok u budućnost za Srbiju’). Delegaciju EU formalno je predvodio Maroš Šefčovič, potpredsjednik Evropske komisije i evropski komesar za međuinstitucionalne odnose i strateško predviđanje. Važnija ličnost u delegaciji EU ipak je bio nemački kancelar Olaf Šolc praćen značajnim ličnostima iz nemačke autoindustrije. Pritvorni notorni radikal Šolcu je priredio posebno srdačan doček. Koliko iskren, neka o tome sude Šolc i Nemci (valjda znaju šta je notorni radikal govorio o Nemačkoj i njezinoj politici, kad je ista nedavno učestvovala u izradi dekleracije EU o genocide u Srebrenici). Pritvornici su pritvornici, kod njih nema ništa iskreno i pošteno, ništa principijelno i dosledno. Sve podvrgavaju ličnim interesima.

Nemački kancelar se ovde spominje, jer ga – kao i Nemačku – često spominju govornici na antilitijumskom Događanju naroda. Ne po dobru. Kancelara doduše ne pominju po imenu, nego posprdno, ‘onaj Švabo’. U mrzilačkom maniru spominju i Nemačku, kao da ona Srbiju na bilo šta prisiljava. Populistički se govori o 1914.g (Prvi svetski rat), 1941. kad su ‘došli sa tenkovima da nas uništavaju’, spominju 1999.g ‘kad su nas bombardovali’. ‘Sad bi da dođu sa parama, da nam Srbiju pretvore u zatrovanu deponiju’ itd, itsl.

Način na koji se na protestima – i ne retko na medijskim istupanjima (nerežimski mediji) – spominje Nemačka i njezin kancelar, apsolutno je neprimeren. Ne samo zato što je Nemačka najveći strani investitor u Srbiji, koji u ovde izgrađenim pogonima zapošljava – prema nekim informacijama – oko 80 hiljada radnika. Da i ne govorimo o tome koliko je građana Srbije svoju egzistenciju rešilo u Nemačkoj. Malo ko se žali da su tamo neprijateljski dočekani, iako možda ima sporadičnih primera i za to. U svakom žitu ima kukolja. Potpuno se ignoriše činjenica – zasluga vladajućeg režima i njegovih proruskih propagandista – da je Nemačka u vrhu, možda prva, po doniranoj materijalnoj, finansijskoj i tehničkoj pomoći Srbiji nakon što ju je Miloševićeva politika (zasnovana na famoznom Događanju naroda s kraja 80-tih i početkom 90-tih prošlog veka ) razorila i opustošila. Zlotvoru su izdašno pomagali današnji vlastodršci, sledbenici njegove ideologije.

Nacionalisti ne znaju za zahvalnost onima koji im izdašno pomažu kad propadnu, kad su u očajnom stanju. U svojoj mentalnoj iščašenosti slave istočne autokratske despotije, koji bi od njih da uzmu što više. Za uzvrat, oni će u UN svojim njet – ili kako li se to već kaže na kineskom – braniti srpsko Kosovo. Znamo i vidimo sa kakvim rezultatima.

Poenta ovog teksta – ako je to uopšte nekom bitno – je da se na antilitijumskim protestima ne ustukne pred zavodljivom demagogijom. U protivnom, biće opet teraj Jovo nanovo.

Građani u akciji

Partneri u borbi protiv korupcije