Ona je ukazala da većina političara nema koristi od primjene sistema vladavine prava – već od, kako je ocijenila, statusa kvo i neriješenih sporova.
“Njima su potrebne etničke tenzije da bi širili strah. Dakle, kada imate loše društvo i nerazvijenu ekonomiju, najbolji način da očuvate takvo stanje je širenje straha i igranje na kartu moći. Pogledajte na primer samo ono što Putin radi. Dakle, ovo je nešto slično tome. Kada govorimo o korupciji – uvek je bila prisutna u regionu i nikada nije sprovedena reforma koja bi obezbedila postojanje otvorenog tržišta. U takvom okruženju gubitnici su građani. Zato ne čudi trend odliva mladih i stručnih ljudi”, ukazuje doktorka pravnih nauka angažovana u uglednoj američkoj konzervativnoj neprofitnoj organizaciji koja se bavi istraživanjem javnih politika.
Međutim, kako ukazuje, odgovornost za to je i na međunarodnim partnerima.
“Sjedinjene Države su se nadale da je 2000. Balkan bio rešen problem. A nakon 11. septembra 2001. pažnja je usredsređena prema Bliskom istoku i Balkan je prestao da bude prioritet. Prepušten je birokratama Evropske unije koji zapravo nisu imale percepciju Balkana iz perspektive bezbednosti – već samo vladavine zakona. I to je, na neki način postao problem. Bilo je previše šargarepa sa premalo štapova. Potvrđivanje bez ostvarenja konkretnog napretka jedan je od razloga što je Balkan u trenutnoj situaciji”, podvlači stručnjakinja koja je tokom međunarodne karijere bila, između ostalog, naučna saradnica na Univerzitetu u Harvardu i profesorka na Berkli fakultetu Univerziteta u Kaliforniji.
U razgovoru ukazuje na nesrazmjeru između uloženih evropskih fondova i stepena do kog su u balkanskim državama odmakli reformski procesi.
“Evropa unija je donirala značajne svote novca. Neke od reformi su sprovedene, međutim većina zemalja još nije spremna za članstvo u Uniji. Kako je to moguće? U teoriji nema smisla – ali u realnosti itekako ima jer brojni lideri na Balkanu nemaju koristi od članstva u EU. Dakle, to je nešto poput začaranog kruga. Treba tu uzeti u obzir i novu strategiju Evropske unije o bezbednosti iz 2016. koja se zasniva na pragmatičnom realizmu – šta god to značilo. Dakle, ako uporedite taj dokument sa prethodnom strategijom, primetićete da proširenje EU nije glavni prioritet EU. Tako da mislim da su se dve stvari isprečile – lideri na Balkanu i strahovita korupcija i sa druge strane Zapad, odnosno Evropska unija”, koja kako kaže, Balkanu nije pružila odgovarajuću pažnju iz prave perspektive.
Glas Amerike: Ko, prema vašem mišljenju, snosi veću odgovornost za to?
Stradner: Mislim da se takvo poređenje ne može praviti. Evropska unija, balkanski lideri, kao i Sjedinjene Države u smislu da je Balkan prestao da im bude prioritet – kao i izolacionizam SAD-a primenjen poslednjih nekoliko godina. To je dovelo do situacije da se suočavamo sa ovim nepromenjenim stanjem.
Glas Amerike: Šta je međunarodna zajednica mogla konkretnije da uradi u slučaju Srbije čiji se proces pristupanja Evropskoj uniji usporava iz godine u godinu, a istovremeno postaje sve čvršće povezana sa Rusijom i Kinom?
Stradner: Problem je nastao nakon Petog oktobra sa visoko razvijenom korupcijom u redovima prethodne vlasti koja je prešla na nove vlasti. Većina korumpiranih lidera nikada nije kažnjena. Šargarepa bez štapa nije dobro rešenje. Prvo i najvažnije, Zapad je odavno trebalo da sankcioniše te lidere. Međutim, sada sa Bajdenovom adniminstracijom i novom izvršnom uredbom na pomolu bi mogle biti nove sankcije. Upitno je da li bi se Evropska unija pridružila takvoj inicijativi. Jer, trebalo bi da ima u vidu stavove i poteze bivšeg i aktuelnog režima u Srbiji u vezi sa planovima za pristupanje EU, odnosu prema vladavini prava i pitanju Kosova. Balkan je prvenstveno evropsko pitanje i problem, a birokrate EU ostavile su Balkan u rukama Kine i Rusije koje rado popunjavaju to mesto.
Glas Amerike: Smatrate li da je Srbija izgubljena u smislu evropskih integracija i može li joj se dogoditi turski scenario?
Stradner: Potrebno je da imamo u vidu činjenicu da Srbija prošle godine nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Takođe, pitanje je i da li srpski lideri žele da joj se pridruže. Predsednik Vučić, prošle godine tokom pandemije, evropsku solirarnost je proglasio bajkom i Uniju proglasio licemernom. Pravo pitanje nije isključivo šta želi Unija – već i Srbija. A jasno je da trenutni režim u Srbiji igra na kartu neutralnosti – zadovoljavajući na taj način Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Rusiju i Kinu. Iako deluje kao izgubljena na putu evropskih integracija – na papiru pred sobom ima jasan put. Većina njenih lidera u javnosti ističe da je pristupni proces prioritet. Ali, u praksi je sasvim drugačije. Da li će se u ovom slučaju ponoviti turski scenario – treba prepustiti vremenu da pokaže…
Glas Amerike: Kako se u sve to uklapa scenario “srpskog sveta” – pojma o kome se u javnosti Srbije sve češće govori?
Stradner: “Srpski svet” ekvivalent je “ruskom svetu” i ulozi Ruske pravoslavne crkve u stvaranju konotacije u vezi sa Ukrajinom, čiji je deo teritorije Krim, Rusija anektirala 2014. godine. Na tome je zasnovano ono što zvaničnici Srbije pominju u svojim izjavama – u čemu prednjači Aleksandar Vulin. Reč je o delu meke moći koju Srbija planira da koristi – ako bismo to postavili u teoriji. Nije ništa novo – postoji već godinama u regionu. Pravo je pitanje zašto se sada pominje jer u poslednje vreme međunacionalne tenzije nisu bile toliko izražene kao danas. Nisam bila iznenađena kada sam čula stavove o “srpskom svetu”. Ali, nije reč ovde samo o Aleksandru Vulinu – treba obratiti pažnju i na druge lidere kako će na to odgovoriti. I to se već dogodilo. Pogledajte šta se dešava u Crnoj Gori povodom primene ideje o “srpskom svetu”.
Glas Amerike: Da li bi sporazum Kosova i Srbije i eventualno uzajamno priznanje bila značajna promena u tom smislu?
Stradner: Primena teorije u praksi ne mora nužno da pruži ishod koji je očekivan. Ako krenemo od teorije – sigurno je da bi uzajamno priznavanje nezavisnosti drastično promenilo stvari. Ali to se u praksi neće dogoditi u dogledno vreme. Prošle godine, tokom mandata bivšeg američkog predsednika Trampa, bio je primenjen drugačiji pristup u rešavanju spora Kosova i Srbije. Kroz ekonomiju i Srbiju koja je delovala kao predvodnik tog procesa. Aktuelna administracija se prilično razlikuje od prethodne i proces je vraćenu u ruke Evropljana. Tu se nameće još jedno pitanje – ko će imati najviše koristi od rešavanja te krize… Imajući u vidu da krize na Kosovu i Bosni i Hercegovini koriste lideri za mobilizaciju biračkih tela zadržavajući status kvo. Ne deluje da će spor Srbije i Kosova biti razrešen u skorijem periodu – ako pod tim mislite na uzajamno priznanje dve strane.
Glas Amerike: Kako vidite smer i eventualni završetak procesa… Ima li načina za to?
Stradner: Dijalog će se sigurno nastaviti, susreti su nedavno održavani, znamo kakav je bio ishod. Deluje da će tako biti i u nekom narednom periodu: mnogo razgovora, a malo činjenica.
Glas Amerike: Ima li, prema vašem mišljenju, načina da dve strane postignu sporazum?
Stradner: Dakle, lopta je delu terena Srbije i ona bi zapravo trebalo da napravi prvi korak. Međutim, kao što sam već pominjala – brojni lideri na Balkanu imaju koristi od statusa kvo. Dakle, sve dok učesnici igre vode računa o sticanju lične koristi – nisam uverena da će kosovski sporazum biti skoro postignut.
Glas Amerike: Da li bi sporazum bio recept za smanjenje ruskog i kineskog uticaja – država koje podržavaju političku orijentaciju srpskih vlasti prema Kosovu?
Stradner: Tako se to uobičajeno posmatra – a smanjenje ruskog i kineskog uticaja u regionu, prema mom mišljenju, trebalo bi da bude jedan od prioriteta Evropske unije. Ne samo zbog pitanja Kosova – jer Kina i Rusija imaju različite prioritete. Moskva ima sopstvene interese da podstiče nesređeno stanje i očuva status kvo na Kosovu. Takođe, koristi stanje na Kosovu da frustrira zapadne zemlje članice Evropske unije i Ujedinjenih nacija. Kao i da opravda svoje delovanje u Ukrajini. S druge strane, Kina bi zapravo možda i imala koristi od članstva Srbije u Uniji jer bi imala pristup evropskom tržištu. Postoje i drugi razlozi zbog kojih bi Zapad trebalo da zauzda ruski i kineski uticaj – jedan od značajnijih je bezbednost.
Rusija naoružava region i destabilizuje Balkan podsticanjem etničkih tenzija. I nastaviće se da koristi Srbiju kao korisnu marionetu za postizanje sopstvenih ciljeva. Kina bi takođe trebalo da počne da bude shvatana kao bezbednosna pretnja. S obzirom na to da je Peking testirao nove tehnologije na teritoriji Srbije i drugde na Balkanu – što zapravo predstavlja bezbednosni rizik za Zapad.
Uticaj etničkih tenzija i nestabilnosti na evropski put Crne Gore
Glas Amerike: Da li će Crna Gora biti sledeća članica Evropske unije? Ukoliko ste saglasni – šta vas navodi na to?
Stradner: Crna Gora se pridružila NATO-u i uspešno je sprovela brojne reforme tako da bi svi trebalo da podrže njeno članstvo u Evropskoj uniji. Ali, u Crnoj Gori aktuelizovane su etničke tenzije i nestabilnosti će je sprečiti da se pridruži EU. Takođe, mislim da je problematično to što u aktuelnoj crnogorskoj administraciji postoje različiti blokovi čiji su interesi veoma različiti. Svesni smo kakve bi mogle biti posledice situacija kada su države polarizovane iznutra. Da li će biti nova država članica još je nepoznato – najvažnije je da prvo razreši duboke etničke tenzije koje jačaju u Crnoj Gori.
Glas Amerike: Da li tamošnja vlada ima kapacitet da odoli i odupre se političkim previranjima koja se dešavaju u zemlji?
Stradner: Ne sumnjam da bi pojedini tamošnji lideri Crnu Goru želeli da vide kao deo EU, ali većina lidera na Balkanu samo priziva članstvo – jer je to trenutno popularno. Imajući u vidu polarizaciju u zemlji i pojačane tenzije, koje katkada potpiruje Beograd, to sve Crnoj Gori otežava put ka članstvu. Niko neće imati koristi od bilo kakvih previranja u Crnoj Gori i potrebno je posvetiti više pažnje trenutnim napetostima.
Glas Amerike: Dakle, smatrate da crnogorske vlasti imaju iskrenu težnju da Crna Gora postane članica do 2024, kao što je to nedavno premijer Krivokapić najavio?
Stradner: Kada govorite o crnogorskim vlastima – pravo pitanje je ko je to? Trenutna situacija u crnogorskoj vladi nalaže to pitanje. Veoma je polarizovana. Ima toliko blokova unutar nje koji imaju veoma različite aspiracije prema Evropskoj uniji. Tako da ne mogu da kažem da su crnogorske vlasti ujedinjene oko tog cilja. Jedan deo to članstvo smatra konačnim ciljem, dok drugi deo članova izvršne vlasti zalaže se za to da bude što dalje od članstva.
Glas Amerike: A šta je sa Beogradom?
Stradner: Situacija sa Beogradom je veoma interesantna i komplikovana – imajući u vidu uloge Srpske i Crnogorske pravoslavne crkve. Deluje da su tenzije najjače u poslednjih nekoliko godina. Potrebno je da Beograd više razgovara sa Crnom Gorom i tamošnjim aktuelnim režimom – jer dve države ne bi imale nikakve koristi od eskalacije etničkih napetosti.
Glas Amerike: Da li bi Beograd bio spreman da oteža put Crne Gore ka Evropskoj uniji ili drugim regionalnim inicijativama?
Stradner: Tako nešto ne bi bilo razumno. Pravo pitanje u vezi sa pristupom Beograda Crnoj Gori je uloga crkve i to je nešto na šta treba obratiti pažnju. Dakle, nije samo članstvo u EU ili NATO. Mislim da to sve prilično ima veze sa pravoslavnom crkvom.
Ne može se flaster staviti na duboku ranu
Glas Amerike: Kako bi Bosna i Hercegovina mogla postati funkcionalnija i uspešnija država?
Stradner: Bosna se suočava sa ozbiljnom krizom – ali to je problem koji traje. Nikada nije rešena i nije moguće, takoreći, staviti flaster na duboku ranu. Zemlja je duboko podeljena i tu situaciju koriste Rusija i Kina. Podsetimo se samo poslednjeg neuspešnog pokušaja te dve države da u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija oduzmu deo ovlašćenja međunarodnom izaslaniku zaduženom za nagledanje Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. Drago mi je što je Zapad uvideo šta se zapravo događa u Bosni i Hercegovini. Izbor Kristijana Šmita na funkciju visokog predstavnika za BiH je korak u dobrom smeru. Dakle da bi BiH postala stabilna država potrebno je da Šmit u potpunosti primenjuje svoja ovlašćenja – ne trošeći se previše na umirivanje suprotstavljenih strana u Bosni, što će verovatno biti i najveći izazov tokom njegovog mandata.
Glas Amerike: Mogu li generacije novih političara, poput novoizabranih gradonačelnika Banjaluke i Sarajeva, da doprinesu poboljšanju situacije u Bosni?
Stradner: Odliv mladih i obrazovanih ljudi je veliki problem na Balkanu i ironično je da budućnost tog područja leži u rukama mladih ljudi. Ne bih da govorim isključivo o to dvoje pojedinaca – već o široj slici. Zabrinuta sam zbog jačanja nacionalizma koji je postao veoma raširen među mladim generacijama na Balkanu – što je neobično jer većina njih nije ni bila rođena tokom devedesetih godina prošlog veka. Dakle, sve to je nešto što dugoročno zabrinjava. Ali, mislim da bi nove generacije – pogotovo one koje naginju Zapadu mogu promeniti Balkan. Ali, prevashodno – države Balkana treba da reše problem odliva mozgova.
Glas Amerike: U kolikoj meri je suočavanje sa prošlošću i ratnim zločinima važno za poboljšanje sveukupnog stanja?
Stradner: To se mora promeniti jer nesuočavanje sa prošlošću i ratnim zločinima prilika je za nacionalističke lidere u regionu da ostanu na vlasti – pošto njihova retorika odjekuje u glavama glasača. Ne zaboravimo da je glavni cilj tih lidera da ostanu na vlasti upravo širenjem nacionalizma. To je najjednostavniji način za osvajanje srca birača. Tako da je potrebno suočiti se sa prošlošću da bi bilo mogućnosti za okretanje ka budućnosti.
Blokada pristupanja i vladavina prava
Glas Amerike: Šta je potrebno učiniti da se reši blokada pristupnog procesa Severne Makedonije i Albanije?
Stradner: Ta konkretna situacija je pokazatelj da pretnje ne dolaze samo spolja već i iznutra. Demonstrira da zemljama na Balkanu nisu ni potrebni spoljni neprijatelji. “Zavadi pa vladaj” – mentalitet je koji zaista funkcioniše u regionu. U procesu pristupanja Evropskoj uniji trebalo bi da se usmeravaju ka situacijama koje su dobitne, a ne da se, kako je to tipično za njih, emocijama preorijentišu na one koje su gubitničke. Potpuno je jasno da će Severna Makedonija i Albanija imati značajne koristi od pristupanja.
Glas Amerike: Da li je pristupni proces za te dve države osuđen na propast… Zbog mogućnosti da se neka druga država ili države tome usprotive nakon Bugarske?
Stradner: To može biti deo problema i sigurno je potrebno raditi na tome, ali postoji još izazova: primena vladavine prava ukoliko bilo koja od tih zemalja želi da ispuni standarde Evropske unije.
Glas Amerike: Kakve bi posledice moglo imati blokiranje pristupnog procesa za područje Zapadnog Balkana?
Stradner: Jasno je da bi to sve te države udaljilo od Evropske unije, podstaklo veću nestabilnost u region i gurnulo ih ka Rusiji i Kini.
