Izet Džinić iz Zavidovića prošle zime u svoju kuću primio je trojicu migranata. Upoznao ih je ispred jednog ugostiteljskog objekta u Zavidovićima, na temperaturi od minus devet stepeni. Živi sam, pa kada ga je prijatelj pitao da li bi ih mogao primiti i spasiti od smrzavanja, pristao je:
– Vani je bilo hladno, minus devet, pada snijeg. Jedan se smrzava ispred, a dvojica sjede u aščinici. Otišao sam, kupio mu cipele, ali kada me prijatelj zamolio da im pomognem odmah sam rekao da može. Da ih nisam primio smrzli bi se i to bi bila sramota za grad, za državu, za društvo, ma za sve.
Dvojica su kod Izeta prije odlaska boravila sedam mjeseci, a sada tu boravi još jedan mladić iz Palestine.
Za ovaj „prekršaj“ Izet je prije desetak dana primio i plavu kovertu – kaznu od 200 KM: Služba za poslove sa strancima, Terenski ured Zenica, obavještava ga da je kažnjen jer je prekršio Zakon o strancima, „pružio je uslugu smještaja strancu“ a nije prijavio njegov boravak.
Iako je svjestan da postoji zakonsko uporište za ovu kaznu, Izet je neće platiti. I novac je tu, kaže, najmanji problem. Njegovi prijatelji i sugrađani čak su željeli skupiti novac i samoinicijativno platiti kaznu, ali je odbio. Predmet je predao na nadležni sud jer želi vidjeti gdje je “tačno granica ljudskosti u BiH”:
– Istjerati ga neću i ne mogu jer on nema kud. Njemu su 24 godine, on je Palestinac, fin… otac i brat su mu poginuli u Palestini a mati mu je prebjegla u Maroko. Namjerno idem na sud da vidim te ljude koji osuđuju ako pomogneš drugome. Da vidim baš do koje mjere to ide.
A upravo je policija ranije pomagala mladićima da se vrate u Izetov dom kada bi se izgubili u Zavidovićima ili okolini:
– Jednom se jedan izgubio, pa nije znao naći kuću i onda ih oni dovedu meni autom nazad. Rekao sam im: „Uslikajte me i kad vas policija zaustavi samo kažite da ste kod mene.“ Jednog su udarili u glavu pa sam ga vodio u bolnicu. Ali svi me znaju i više ih niko nije dirao. Sada imam još tog jednog, osjećam se zadovoljno što sam pomogao. Vani hladno, minus, a njemu lijepo. Nekad mu dadnem para, a nekad ne ako nemam ni ja.
Kako bi iskazali zahvalnost, mladići su Izetu željeli pomoći u održavanju dvorišta i okućnice:
– Počeli su oni bili nešto oko kuće, ali ne znaju raditi, manje-više. Trude se, hoće da se dokažu, da unesu drva ali ja ne dam jer znaš kakav je narod, reći će da su tu da ih koristim. Onda on uzme metlu pa mete oko kuće.
Svoj potez Izet tumači kao stvar principa i ljudskosti, bez obzira o kome se radilo. Kaže da on jednostavno „tako živi“:
– Cijeli život putujem i pomažem ljudima, pa o kome god se radilo. Da je živa, i moja žena bi ih primila, sigurno. Bolja je bila pet puta nego ja.
Izet, „iz principa“, sada više uopšte ne ide u jednu lokalnu trgovinu u kojoj migrantima nisu dali da uđu. Komšije je, kad su mladići došli kod njega upozorio, rekao da se ne iznenade ukoliko ih vide oko kuće:
– Tako da su bili tolerantni. Ljudi su čak dolazili i davali vitre, zekjat, jedna žena im je dala 600 KM. Pomaže im narod, ima ga svakakvog, dobrog i lošeg.
BiH je zemlja dvostrukih aršina, znamo već predugo. U njoj postoji pravda za povlaštene i „pravda“ za puk. Pravda za povlaštene izgleda tako da kada direktor krovne inspekcije izdaje raskošnu vilu u Blagaju bez dozvola i registracije, njegovu vilu zaobilaze ispektori kojima je nadređen. Cijelo ljeto vila je primala goste, noć je koštala 500 KM, ali nijedan gost nije prijavljen. Porez, posljedično, nije plaćen.
A većina gostiju bili su stranci.
Kada je Izet iz Zavidovića primio tri mladića, stranca, i spasio ih od moguće smrti od promrzlina na minus devet stepeni, Ured za strance bio je ažurniji.
Izetu je, kaže i sam, najmanji problem 200 KM:
– Prave zakon na malim, običnim ljudima – kaže.
