Svi smo ispod betonske nadstrešnice koja nam visi nad glavama, dok povijenih kičmi kao onemeli ćutimo. Ili, još gore, omađijani lažima i pogazivši elementarno samopoštovanje radi mrvica sa nadstrešnice, većinski podržavamo bandu – koja iznad naših glava na betonu koji nam uveliko pada po glavama – igra đavolje radikalsko-naprednjačko-spsovsko kolo. Kezi nam se ogrezla u bahatosti.
Na nadstrešnici su kabadahije, besprizornici, hajkači na nevine ljude, manipulanati. Pljačkaši. Paraziti. Skorojevići doskora gologuzani, koji su u savezu sa mantijašima – bajagi bogoučiteljima – zgrnuli i zgrću ogromne kapitale, dok recimo prosvetari i ne samo oni, skoro ne izbivaju sa ulica ne bi li od bande iskamčili još koju mrvicu za iole snošljiv život. Zalud.
Pre desetak dana potpisnik ovog teksta bio je na novosadskoj železničkoj stanici. Znajući ko vlada ovim gradom i državom, teško da me išta više loše i naopako – čega ne manjka ni u Novom Sadu, ni u državi – može iznenaditi.
Ipak sam se iznenadio. Ispred stanice se nešto kopa. Prostor je propisno ograđen, tu su mehanizacija – rovokopač utovarivač i veliki agregat – i radnici. Ajde, de, računam, možda je neka manja intervencija koja ranije nije bila planirana. Dešava se.
Kad u stanični hol, pola prostora ograđeno upozoravajućom trakom koja putnicima pokazuje dokle mogu da se kreću. U ograđenom delu hola, velika teleskopska dizalica na vozilu sa korpom pod krovom zgrade. U korpi dizalice radnik koji nešto majstoriše sa alatom po delu stanične konstrukcije. Radi se i na stepeništu za galeriju u holu, koju je julska bulumenta posebno hvalila.
Na julskoj svečanosti za slikati se i preporučiti podaništvu – prodavanju znate već čega za bubrege – bulumenta što gradskih, što pokrajinskih, što republičkih visokih funkcionera uz dakako prisustvo brojnih podobnih kamera iza kojih nema neugodnih pitanja, hvali obavljene poslove. Posebno novoizgrađenu prostranu galeriju u holu, „koja ovom veličanstvenom holu daje potpuno novu dimenziju“. Klasični naprednjačko-radikalski igrokaz za opseniti naivne i povodljive. Ritual s kojim besprizornici parazitiraju u ovoj nesrećnoj zemlji evo više od decenije.
Kad krajem oktobra, posle drugog svečanog proglašenja završetka obnove stanice na šta se već zaboravilo, opet radovi ispred i unutar stanice.
Snimio sam detalje dodatnih radova i planirao da snimke uz kratak komentar pošaljem ovom portalu koji ne preza pred istinom – koji upravo insistira na istini u moru plasiranih laži i obmana – kao potvrdu potemkinovštine i jajarluka u kojima živimo i protiv kojih se malo ko buni. Komentar sam bio naslovio „Novosadski Skadar na Bojani ili drži vodu dok bulumenta i kamere ne odu“, ali ga uredništvu portala ipak nisam poslao. Rekoh, ’ajde ne cepidlači baš u svemu, možda je ipak reč o malim intervencijama kakve su potrebne i kod najsolidnijih urađenih radova. I na tome osta.
I onda – posle posle desetak dana katastrofa. Toliko poginulih ljudi, toliko povređenih i verovatno trajno osakaćenih. Novi Sad još jednom – pored svega drugog što ga ponižava i ruži – zbog velike tragedije uzrokovanom javašlukom i sveopštom neodgovornosti izbio u udarne vesti ne samo domaćih strogo kontrolisanih medija – čast izuzecima – nego i svetskih.
Ne zna se šta je u ovoj novosadskoj nesreći gore. Da li gubitak i oskaćenje toliko života – što je ipak tragedija koja će za dugo natkriljavati sve drugo – ili licemerno ponašanje, glumatanje i hinjene govorancije bezočne kamarile, koja igra svoje đavolje kolo nad našim glavama.
Novi Sade, šta li si Bogu zgrešio? Ili nisi ništa. Grešimo mi što pred bandom koja nam na trošnoj, a preteškoj nadstrešnici godinama igra nad glavom sve nam se cereći, dok većina nas drži potuljene glave i savijene kičme. Nisu problem dakle ni trošne nadstrešnice. Krivi smo mi što trpimo bandu.
