Generalni revizori pet vrhovnih revizijskih institucija iz tri države u regionu – Državne revizorske institucije Republike Srbije, Državne revizorske institucije Crne Gore, Ureda za reviziju institucija Bosne i Hercegovine, Ureda za reviziju institucija u FBiH i Glavne službe za reviziju javnog sektora RS – su 24.02.2023. godine, u Beogradu, potpisale Sporazum o provođenju paralelne revizije učinka u sklopu UN-ovog Cilja održivog razvoja 5: „Postići rodnu ravnopravnost i osnaživati sve žene i djevojčice“.
Svojevrsni je cinizam da je sporazum o provođenju paralelne revizije iz oblasti rodne ravnopravnosti potpisalo 5 muškaraca. Kao što je cinizam da se revizijske institucije na Balkanu, okovanom patrijarhatom i sa alarmantnim stepenom nasilja nad ženama i femicida, ovim problemom, zapravo, bave “na guranje”, odnosno, na inicijativu i uz “tehničku podršku” Agencije Ujedinjenih naroda za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena – UN Women i finansijsku podršku Švedska agencija za međunarodni razvoj i saradnju (SIDA). Unutar ovoga, dodatni je cinizam da se, u međunarodnom projektu paralelne revizije, tri bosanskohercegovačke institucije za provođenje revizije javnog sektora, pojavljuju sa odvojenim izvještajima (kako bi se zadovoljile potrebe onih koji insistiraju da sve bude odvojeno, pa čak i analiza nasilja nad ženama u zemlji i uloge institucija u toj priči).
Uglavnom, iz UN Women su osjetili potrebu da vrhovne revizijske institucije na Balkanu daju svoj doprinos u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja rodno zasnovane diskriminacije i nasilja, te uvođenja rodno odgovornog budžetiranja. I te su institucije, u skladu sa potpisanim sporazumom, provele paralelnu reviziju učinka na ovu temu i do kraja godine se očekuju da objave svoje (zasebne) izvještaje o tome.
Prvi koji je završio posao na ovoj reviziji i (danas, 16.10.) objavio izvještaj, pod nazivom “Rodna ravnopravnost i sprečavanje nasilja nad ženama” je Ured za reviziju institucija u Federaciji BiH.
“Cilj revizije bio je ispitati efikasnost nadležnih institucija u Federaciji, u postizanju rodne ravnopravnosti i sprečavanju nasilja nad zenama, u periodu 2019-2022. godine.”, naveli su iz Ureda.
Ispitali su aktivnosti 33 subjekta, i to Gender centra Federacije BiH, Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, jedanaest komisija/odbora za ravnopravnost spolova u Federaciji BiH, deset kantonalnih ministarstava nadležnih za socijainu politiku i deset centara za socijalni rad.
Očekivano, kao i u svemu drugom, uostalom, rezultati revizije ukazali su na nedovoljnu efikasnost nadležnih institucija.
Revizori su, naime, utvrdili da zakonska regulativa za uređenje ove oblasti nije adekvatna, te da mjere za postizanje rodne ravnopravnosti i sprečavanje nasilja nad ženama nisu efikasno planirane niti realizovane. Pored toga, sistem zbrinjavanja žrtava nasilja nije uređen na odgovarajući način.
Naime, Zakon o zaštiti od nasilja u porodici i Krivični zakon FBiH nisu u potpunosti usklađeni s Istanbulskom konvencijom, iako je BiH ratificirala ovu konvenciju prije deset(!) godina. Federalna i kantonalne komisije/odbori za ravnopravnost spolova nisu imale redovne i odgovarajuće aktivnosti, dok četiri kantonalne komisije (PK, HNK, K10, BPK) nisu imale nikakvih(!) aktivnosti.
Revizori su dalje utvrdili da pitanja rodne ravnopravnosti i nasilja u porodici nisu adekvatno strateški uređena. U četiri kantona – PK, HNK, ZHK i K10 – nisu izrađeni ni gender akcioni planovi (valjda zato što je prioritet Izborni zakon i rješavanje problema “legitimnog” predstavljanja “konstitutivnih” naroda u Predsjedništvu, pa će se tek onda, i u ovim kantonima, baviti problemom premlaćivanja i ubijanja žena i drugim, od željka komšića, manje bitnim stvarima?).
U međuvremenu…
U revidiranom periodu, u Federaciji BiH ukupan broj žrtava nasilja u porodici prešao je 10.000, od čega su 78%, bile žene. Pritom, je to tek dio žrtava, s obzirom na to da se ne vode evidencije o rodno zasnovanom nasilju izvan porodice, pa nisu poznati podaci o ukupnom broju žena izloženih nasilju.
Revizori su konstatovali i ono na šta već godinama ukazuju iz nevladinih organizacija koje se bave ovim problemom – da u Federaciji BiH nije uspostavijen dovoljan broj sigurnih kuća, kao i da nije osiguran smještaj za žrtve nasilja u svim kantonima (valjda premlaćene žene koje ne ćute i trpe nisu konstitutivne u nekim, niti je njihovo spašavanje u nacionalnom interesu?).
Takođe, s obzirom na to da donesenim propisima nije uređeno osnivanje, rad i finansiranje sigurnih kuća, federalno i kantonalna ministarstva nadležna za socijalnu politiku ne vrše odgovarajući i redovan nadzor nad njihovim radom.
Vlast i institucije pod njenom kontrolom, dakle, ne rade dobro svoj posao. Što, naravno, nije nikakvo iznenađenje. Ali su, ovaj put, posljedice tog nerada – zločini. Pa i oni najteži. Zbog čega bi, u krivični zakon, osim femicida (na čemu je fokus nevladinog sektora), trebalo uvesti i kažnjavanje odgovornih u institucijama, koji – iz neznanja, ljenosti, konformizma ili patrijarhalne zatucanosti, nebitno je – nisu uradili dovoljno na sprečavanju nasilja. Ili su čak neprocesuirani, od sistema zaštićeni, saučesnici u zločinu. Za zločin, naime, treba da odgovara njegov neposredni izvršilac. Ali i svi oni u institucijama, bez čijeg se neadekvatnog postupanja zločin zapravo ne bi ni desio.
