„Da se ne lažemo, mi nemamo nijedan slučaj visoke korupcije u Višem sudu. Ja nisam u situaciji da vam kažem – mi smo imali člana srpske vlade, mi smo imali direktora javnog preduzeća (kojima se sudi)”, kaže u intervjuu za KRIK Aleksandar Stepanović, jedan od najuticajnijih ljudi srpskog pravosuđa – predsednik Višeg suda u Beogradu.
Stepanović kaže da mu je 2018, kada su formirana odeljenja za borbu protiv korupcije pri tužilaštvu i sudu, donela nadu, ali da su očekivanja izneverena. Po njegovom mišljenju, tužilaštvo je odgovorno što se ne sudi korumpiranim političarima.
„Ono što sud radi je ono što nam stigne iz tužilaštva. Kad čitate intervju koleginice Zagorke Dolovac (Republičkog javnog tužioca), mislite da živite u jednoj zemlji skandinavskoj, blagostanja, gde cveta cveće, gde je potpuno jedna idila.”
Novinari KRIK-a sa Stepanovićem su razgovarali o problemima u pravosuđu, o odlukama koje je donosio, ali i detaljima iz njegovog profesionalnog uspona koji je, sudeći po napadima tabloida, ugrožen.
Stepanovićeva karijera delom je isprepletena sa uticajnim i misterioznim Aleksandrom Đorđevićem, bivšim šefom obaveštajne agencije BIA i poznanikom sa fakulteta predsednika Aleksandra Vučića.
KRIK otkriva da je, dok je bio advokat, Đorđević svoju kancelariju vodio iz kuće koja je u vlasništvu Stepanovićeve supruge. Predsednik Višeg suda kaže da se u tom periodu „viđao” sa Đorđevićem, ali i da on nije uticao na njegov uspon, kao i da je držao profesionalnu distancu.
„Apsolutno nigde nikakvo njegovo punomoćje nije bilo u predmetima u kojima sam ja postupao, jer smatram da bi možda na neki način došao u sukob interesa i da je to potpuno neprihvatljivo.”
Nakon što je Đorđević postao šef obaveštajne agencije, Zakon o BIA je promenjen i Stepanović je dobio novu moć – da odlučuje o tome koga BIA sme da prisluškuje.
„Ja sam bio na porodičnom nedeljnom ručku i to je na televiziji objavljeno, da je došlo do izmene Zakona o BIA. Niko me nije konsultovao.”
U intervjuu za KRIK kaže da se njegovo poznanstvo sa Đorđevićem, koji je trenutno ambasador u Bosni i Hercegovini, ali i dalje uticajna figura u zemlji, prekinulo. „Više od tri godine nemamo nikakav kontakt.”
Poslednji događaji ukazuju i da se Stepanović našao u nemilosti nekih centara moći, kao i onih čiji rad delom treba da kontroliše. Tabloidi su nedavno objavili serijal tekstova o predsedniku Višeg suda, optužujući ga za nepotizam, što je on demantovao i rekao da su pitanja tabloidima dostavljana upravo iz BIA-e.
U intervju za KRIK kaže da se nalazi na meti jer je počeo otvoreno da govori o pritiscima na sudstvo na sastancima sa međunarodnim organizacijama, kao i u medijima.
„Politički pritisak se ogleda u jednom frekventnom komentarisanju sudskih postupaka koji nisu okončani od najviših predstavnika vlasti. Ta vrsta komentarisanja je vrsta diskreditacije nosilaca pravosudnih funkcija”, kaže Stepanović.
Kao primer navodi slučaj Filipa Koraća – kriminalca protiv kog je početkom godine obustavljena istraga zbog učešća u ubistvu, na šta je predsednik Vučić u javnosti oštro reagovao i rekao kako je „besan”.
Pitali smo Stepanovića i da objasni zbog čega je pojedine sudije sklonio iz odeljenja za organizovani kriminal, od kojih su se neki, poput sudije Vladimira Vučinića, žalili da je vršio pritisak na njih. Objašnjava zbog čega je određene sudije unapredio i kakav je njegov odnos prema ministrima pravde koji su se menjali.
Razgovarali: Stevan Dojčinović, Bojana Jovanović
Nedavno ste se našli na naslovnim stranama domaćih tabloida koji Vas optužuju za nepotizam. U mejlu koji ste poslali „Srpskom telegrafu” naveli ste da znate da pitanja ovom tabloidu dostavlja Bezbedonosno-informativna agencija (BIA)?
Jesam, to sam izjavio i ostajem pri toj izjavi – lično mi je glavni i odgovorni urednik „Srpskog telegrafa” Milan Lađević u 2016. godini saopštio da su pitanja dostavljena iz kabineta Bezbedonosno-informativne agencije (BIA). Tom prilikom su mi saopštena i imena funkcionera Agencije koji su prosledili navedena pitanja. Identična pitanja su mi više puta, u prethodnih nekoliko godina, slata od strane redakcije lista „Srpski telegraf”.
To je zanimljivo, zašto su se BIA i tabloidi okrenuli protiv Vas?
Moj utisak je da je to zbog stavova koje sam iznosio na sesijama koje su organizovali međunarodni subjekti u zemlji, na nekim sastancima, u izjavama koje sam davao u medijima i mislim da je to direktna posledica – što mislim da apsolutno nije prihvatljivo. To je jedan obrazac koji je već viđen i nisam ni prvi ni poslednji, niti mislim da će na tome da se završi. Provladin list napada šefa najvećeg i najznačajnijeg srpskog suda koji govori o činjenici da Viši sud u Beogradu nema nijedan slučaj visoke korupcije. U listu ‘Politika’ sam izneo svoje stavove u pogledu određenih problema u srpskom pravosuđu gde sam u naslovu naveo ‘Sudovi nisu servis izvršne vlasti’.
Vratićemo se kasnije na Vaš odnos sa BIA-om. Možete li nam sada više reći o tim problemima u srpskom pravosuđu, pre svega o političkim pritiscima?
Politički pritisak se ogleda u jednom frekventnom komentarisanju sudskih postupaka koji nisu okončani od najviših predstavnika vlasti. Ta vrsta komentarisanja je vrsta diskreditacije nosilaca pravosudnih funkcija. Moramo da radimo na jačanju svesti nosilaca javnih funkcija da konačno shvate da im je Evropska komisija rekla: ‘Ljudi, nemojte to da radite, to se ne radi u našim demokratijama, to je zabranjeno’.
Zašto bi sudija popustio pod tim izjavama političara?
Zato što smo od krvi od mesa i zato što smo ljudi. Prosto, mi (sudije) smo ljudi koji prate društvene tokove. (Predstavnici vlasti) komentarisanjem postupaka prave javno mnjenje sa tabloidnim naslovnim stranama. Sudije odu na kiosk da kupe papirnate maramice, pa ih vide, pa komšiluk vidi. I to onda negde, ja mogu da pričam u svoje ime da to neće kod mene ništa da promeni, ali u nekom malom mestu može, recimo u okolini Leskovca ili nekog grada u Raškoj.
Koje su po Vašem mišljenju najproblematičnije izjave političara poslednjih godina?
To su komentari na odluke sudija Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala Višeg suda u Beogradu i bilo je nekoliko na odluke ovde iz Palate pravde (Viši sud) koje su se ticale nekih nosilaca organizovanog kriminala. Recimo, to je bila situacija sa licem koje ne znam ni kako da ga nazovem – da l’ je okrivljeni, da l’ je osumnjičeni, sigurno nije optuženi – u pitanju je Korać.
Filip Korać? (Kontekst za čitaoce: Korać je šef grupe koja švercuje drogu i umešana je u ubistva. Predsednik Aleksandar Vučić u januaru 2019. javno je prekorio tužilaštvo i sud što su obustavili istragu i ukinuli poternicu protiv Koraća)
Da. Tužilaštvo je dopisom obavestilo sud da je odustalo od njegovog gonjenja i sud nije imao alternativu, mi nemamo šta drugo da uradimo nego da obustavimo taj prethodni postupak. Tužilac je neko ko treba da štiti interese države u smislu – ako on smatra da za državu to nije opasno ili da tu nema ništa – on odustaje od toga. Dođete u situaciju da odmah bude – sud je taj koji je oslobodio. Prvo, mi nismo nikog oslobodili, tužilaštvo je odustalo da ga goni. Ali, oni su u kripti neznanog junaka, oni se ne oglašavaju, njih niko ne proziva – mi smo tema.
Taj slučaj je prokomentarisao predsednik Aleksandar Vučić. Znači da je izvršio pritisak na sudstvo?
Nisam rekao da je izvršio pritisak, nego sam rekao kako to kolege sudije osećaju. Mi smo nosioci treće grane vlasti i ako vam neka druga grana vlasti to kaže, a mi u demokratskom društvu treba da smo ravnopravni partneri, odnosno mi smo nezavisni, samostalni, je l’ to onda znači da ovaj drugi može o nama da kaže šta god hoće, bez ikakvih posledica?
Ima li neki slučaj iz organizovanog kriminala koji pamtite, osim Koraća? Dragoslav Kosmajac? (Kontekst za čitaoce: Predsednik Vučić proglasio je Dragoslava Kosmajca najvećim narko-dilerom u zemlji. Nakon toga je Kosmajac uhapšen, ali je slučaj protiv njega pao na sudu.) Da li sa Vaše pozicije tu izjavu predsednika vidite kao jasan pritisak na sud?
Taj Dragoslav Kosmajac je isto bio proglašen najvećim narko-dilerom. To smo svi čuli u sredstvima javnog informisanja, to je bila konferencija za medije. To je slanje određenih poruka, to je poruka javnosti, a sudije su takođe građani – mi smo isto javnost. Ali, da je to tačno što vi pričate, pa sud ne bi oslobodio tog čoveka, ne bi bio pravosnažno oslobođen, da je takav pritisak bio, pa valjda bi bila drugačija odluka. Sudija je radio svoj posao i doneo odluku. Ljudi ne razumeju da mi postupamo na osnovu spisa, da u njima imamo dokaze, a na osnovu tih dokaza odlučujemo. Ne možemo izvan toga da idemo.
Vi ste predsednik suda, jesu li Vam se žalile neke sudije na pritisak?
Sudije su se žalile i mi smo davali saopštenja. To je bilo kod odluke za gospodina Dragana Đilasa gde je „Informeru” zabranjeno, izdata je privremena mera, da piše da Đilas poziva na ubistvo predsednika republike. Mi smo doneli tu odluku i pet dana smo bili tema u tabloidnoj štampi. Ja sam kao starešina organa dao saopštenje da smo bili na meti nekih elektronskih i štampanih medija. Pa, recimo primer, kada je postojao predlog za određivanje pritvora jednom od lidera opozicije, gospodinu Bošku Obradoviću, tu smo isto bili tema.
Rekli ste da nemamo nijedan slučaj visoke korupcije u sudu. To je poprilično jaka tvrdnja. Zašto je tako?
Da se ne lažemo, nemamo nijedan slučaj visoke korupcije. Ja sam imao velika očekivanja u martu 2018. (tada su osnovana odeljenja za sprečavanje korupcije pri sudovima i tužilaštvima u zemlji). Ništa se od toga nije dogodilo. Ja ne mogu vama da pričam o korupciji policajaca koji primaju 20 evra u saobraćaju, ja ne mogu vama da pričam o „Frikomu” gde je žena utajila sladoled iz boksa u Bulavaru kralja Aleksandra. To su presude koje mi donosimo. Razumete me, ja nisam u situaciji da vam kažem – mi smo imali člana srpske vlade, mi smo imali direktora javnog preduzeća. Ja to ne mogu da kažem.
Zašto?
Ono što radimo je ono što nam stigne iz tužilaštva. Kad čitate intervju koleginice Zagorke Dolovac (Republičkog javnog tužioca), mislite da živite u jednoj zemlji, skandinavskoj, blagostanja, gde cveta cveće, gde je potpuno jedna idila. Osnovni zadatak tužilaštva je da prati šta mediji izveštavaju i da vidi da li ima osnovane sumnje u nešto od toga i da prikupi potrebna obaveštenja.
Tužilaštvo kaže da istrage koči policija koja ne postupa po njihovim nalozima.
Ukoliko Ministarstvo unutrašnjih poslova ne postupa po tome, to tužilaštvo ne sprečava da tužilac sam ne uđe u ispitivanje tih navoda. Ne treba im policija. On ako hoće da radi svoj posao, njemu treba zapisničar, treba mu asistent, sedne u službeni automobil – dobar dan, legitimišu se, dajte da pogledamo to i to.
Da se vratimo na pritiske. Sem političkih, nekoliko sudija se žalilo da ste Vi vršili pritisak na njih?
Nikada nisam vršio pritiske na svoje kolege, a Viši sud u Beogradu ima ukupno 108 sudija. Naprotiv, opšte je poznata činjenica da sam ih uvek ohrabrivao.
Nekadašnji sudija, danas advokat, Vladimir Vučinić rekao je da ste ga pritiskali da promeni svoju odluku kada je vratio pasoš biznismenu Miroslavu Miškoviću, kome se sudilo zbog utaje poreza.
Ističem da nije bilo pritisaka na njega. Sudija Vučinić nije doneo bilo kakvu odluku u formalno-pravnom smislu, ni rešenje, niti presudu, već je poslao dopis Policijskoj upravi za Grad Beograd kojim je optuženom Miškoviću vratio privremeno, na nedelju dana, putnu ispravu, a za šta je sudska uprava saznala četiri dana kasnije, pošto su stigla novinarska pitanja. Zbog navedenog, uprava suda nije blagovremeno prosledila važne informacije u predmetu koji je u tom trenutku bio izuzetno medijski eksponiran, te sam kolegu u prisustvu predsednika neposredno višeg suda (Apelacionog) Duška Milenkovića pozvao na razgovor, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju bilo reči o informaciji od javnog značaja. Sudija Vučinić se tokom tog razgovora na grub i neprimeren način obraćao dvojici starešina, o čemu sam sačinio i službenu belešku. Nakon ovoga, kolega Vučinić je podneo pritužbu Visokom savetu sudstva protiv mene, po kojoj je Visoki savet sudstva jednoglasno doneo odluku sa 10 glasova da predsednik suda nije vršio pritisak. Mislim da se u konkretnom slučaju radilo o fabrikovanju afere koja je poticala iz određenih političko-interesnih struktura, a u cilju moje diskreditacije, imajući u vidu da se u tom trenutku postupalo po predmetu gde se optuženima stavljalo na teret da su oštetili budžet Srbije za iznos od više desetina miliona evra.
I sudija Aleksandar Trešnjev je tvrdio da je Vaša odluka da ga vratite iz posebnog u krivično odeljenje suda neopravdana i zasnovana na ličnim razlozima. On je bio član sudskog veća u bitnim i velikim slučajevima, poput suđenja Darku Šariću, koji su zbog toga vraćeni na početak. Zašto je Trešnjev, uslovno rečeno, unazađen?
Za šest godina, sve presude koje je čovek presudio su ukinute. Šest, sedam presuda ukinuto! Pa čekajte je l’ vi stvarno mislite da ću ja kao rukovodilac u tom trenutku da kažem – e, pa to je super, nek se Trešnjev bavi svojom dečijom igraonicom i nek sedi i dalje tu i nek mu i dalje ukidaju sve živo. A onda on i neko društvo oko njega plasira priče koje su otišle u javnost i koje vi vrlo tendenciozno plasirate, a to je – da je on vraćen zbog slučaja „Šarić“, što je potpuna neistina. Ajde ja sad vas da pitam – šta se promenilo u slučaju Šarić, otišao je Aleksandar Trešnjev i je l’ neko pušten iz pritvora? Je l’ neko dobio nekakvu nanogicu? Je l’ neko oslobođen tu? Pa, ništa se nije promenilo! Došla neka druga koleginica, donete su te odluke, a sve vreme se prikazivalo, od strane, između ostalog i vašeg portala, da je to imalo neku pozadinu.
S druge strane, nisu jasne Vaše odluke da unapredite neke sudije. Čime je zaslužio Siniša Petrović da postane predsednik odeljenja za organizovani kriminal? On veoma sporo sudi u slučaju „Šarić“ i to suđenje traje više od 10 godina.
Odluku o postavljenju sudije Petrovića za predsednika Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala smatram krajnje pravičnom, budući da se radi o sudiji koji je izabran na sudijsku funkciju 1997. godine. Isti je do imenovanja za predsednika odeljenja za organizovani kriminal iza sebe imao 21 godinu sudijskog iskustva, od toga 13 godina kao sudija Okružnog suda i osam kao sudija Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala. Mislim da se radi o sudiji sa dugogodišnjim radnim i profesionalnim iskustvom koji je postupao u najsloženijim predmetima, a u pitanju su grupa Darka Šarića i trgovina narkoticima, kao i presuda istoj grupi za pranje novca proisteklog iz trgovine narkoticima.
A zbog čega ste Svetlanu Aleksić postavili za Vašu zamenicu? Ona je osudila žandarme zbog napada na predsednikovog brata Andreja Vučića.
Vi ste mene pitali – šta je to preporučilo sudiju Petrovića i šta je to preporučilo sudiju Aleksić da mi budu starešine. Vrlo ste me tendenciozno pitali, pa ja onda vama odgovaram – šta je to preporučilo sudiju Miodraga Majića koji je izabran u junu 2000. godine za opštinskog sudiju, a 2005. za predsednika najvišeg srpskog suda sa 35 i po godina. Ja vas pitam, pošto nikad u životu nije presudio jedan predmet okružnog ili višeg suda, već je otišao direktno u apelacioni i to u posebno odeljenje za ratne zločine. Ali, ja nisam tendenciozan, oni su moji drugovi, mi smo isti lebac jeli, znamo se četvrt veka. Šta je to preporučilo mog kolegu Aleksandra Trešnjeva koji na sve zahteve mojih predsednika nije dostavio diplomu o školovanju od 1994/5. Dok mu ja nisam rekao – čoveče, hoćeš ti da doneseš diplomu da vidimo gde si diplomirao? U pogledu Svetlane Aleksić ističem da je izabrana za sudiju 2002. godine u Drugom opštinskom sudu u Beogradu, da je obavljala i funkciju zamenika predsednika suda za krivičnu materiju u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, te da je u Viši sud u Beogradu izabrana 2014. godine i to u redovno krivično odeljenje gde je radila na složenim predmetima. Od 1. januara 2018. godine, postupa u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal, te imajući u vidu njeno dugogodišnje sudijsko iskustvo od 18 godina i poznavanje rada u upravi u svojstvu zamenika predsednika Prvog osnovnog suda, bili su dovoljni kriterijumi kojim sam se rukovodio da me ista može menjati u slučaju sprečenosti za postupanje u predmetima krivično-pravne materije.
Više ministara pravde se promenilo dok ste Vi vodili sud. Kakav je Vaš odnos bio sa njima? Da počnemo sa Nikolom Selakovićem.
Ja sam Selakovića upoznao kao resornog ministra, kao što sam znao i prethodnog, gospođu (Snežanu) Malović. Selaković je pružio veliku podršku pravosuđu u rešavanju onoga što je njima elementaran zadatak, a to je da obezbede uslove za rad pravosudnih institucija. Ja sam kao starešina imao obavezu da se obratim izvršnoj vlasti i kažem: „Ljudi, ovo ovako ne ide, zgrada je stara pedeset godina, devastirano je.” Ministar Selaković je u tom smislu izlazio u susret potrebama Višeg suda. Imali smo podršku i Visokog saveta sudstva, pošto je ministar bio član, da se poveća broj i sudija. To je jedan proces koji je trajao godinama, sve na kašičicu smo dobijali.
Pošto ste se Vi od njega tražili bolje uslove za sud, da li je on ikada nešto tražio od Vas?
Ja se ne sećam da je čovek od mene konkretno za bilo koji predmet nešto pitao ili da je vršio neki kao pritisak. On je mlađi od mene, bio je asistent na Pravnom fakultetu, ja sam već bio formirana ličnost, bio sam sudija Okružnog suda, ja sam već postupao u predmetima.
Bivši sudija Vučinić rekao je da ste Vi i Selaković bliski. Da li ste se privatno družili?
Privatno je bilo kontakata kada ministar pozove recimo desetak ili petnaest ljudi iz pravosuđa na neki ručak. Toga je bilo, ne mogu da grešim dušu.
I to što ste sad naveli su profesionalni kontakti.
To je bio profesionalni kontakt. Ja sa gospodinom Selakovićem nemam komunikaciju. Sigurno se nismo čuli, recimo, godinu dana, nisam se video sa čovekom od tad. Mogu da vam kažem da je poslednji susret možda bio kod otvaranja Palate pravde, recimo novembar 2019. godine.
Kakva je ministarka bila Nelа Kuburović kada je uporedite sa Selakovićem?
Moj subjektivni doživljaj je da je Selaković imao više sluha i da je on pružio pravosuđu jaču podršku u pogledu jačanja i prostornih i ljudskih kapaciteta, jačanja tih resursa da mi možemo uopšte da savladavamo priliv (predmeta) jer je on iz godine u godinu nenormalan u pogledu opterećenosti. Kada je trebalo da se otvori Palata pravde meni je ministarka, ja nisam pravio spisak zvanica… Bio sam vrlo razočaran kad sam video spisak zvanica, to je bio ustvari jedan kao politički skup! I ja sam onda smatrao da treba da pozovem ljude iz pravosuđa zato što to nije nikakav partijski skup i otvaranje sudske zgrade treba da bude za sudije.
Šta mislite o novoj ministarki Maji Popović? Ona dolazi iz BIA-e da vodi pravosuđe.
Ne mogu da komentarišem navedeni izbor budući da još uvek nemam uvid u rad nove ministarke. Tu dužnost je tek preuzela.
Ona je bila šefica kabineta bivšeg šefa BIA-e Aleksandra Đorđevića. Vaša i karijera tog čoveka su dosta isprepletene. Recite nam više o Đorđeviću – da li ste i prijatelji? Kako ste se upoznali?
Gospodina Đođevića sa studija ne poznajem. Nisam imao taj drugarski odnos, sve do Palate pravde. Počeo sam da radim u Palati pravde, neke davne ’95. godine i onda sam imao prilike da upoznam kolege koje su takođe bili pripravnici, saradnici. Ne znam da li vam je poznato na osmom spratu postojao je takozvani bife ili restoran, gde su se ljudi skupljali u pauzama. Đorđević je bio pripravnik ovde u Prvom sudu.
Otkrili smo da je Đorđević vodio svoju advokatsku kancelariju iz kuće u vlasništvu Vaše supruge. Kako je do toga došlo?
To nije kuća, to je sastavni deo stambene zgrade, ali imamo dvorišni deo. U pitanju je poslovni prostor, ne vodi se kao stan. Đorđević je napustio pravosuđe, bio je u jednoj advokatskoj kancelariji. I onda se rodila ta ideja, budući da je moja supruga nasledila taj objekat i da je bio upražnjen – pre toga su tu bili ljudi iz IT-ja, pa ljudi koji su napustili Boško Buha pozorište držali su školu glume. Supruga i ja smo imali primanja iz budžeta i to je nama zaista predstavljalo teret. Ponudili smo (Đorđeviću) to da li bi hteo pošto je mlad, pošto se odvojio. Nismo imali novca da sređujemo, tada je to bilo u devastiranom stanju i onda je tu postojao nekakav dogovor o korišćenju bez nadoknade uz obavezu održavanja i plaćanja svih komunalnih troškova između supruge i njega. Moja supruga je takođe pravnica i završila je isti fakultet kao i nas dvojica.
Zar nije problematično to što ste Vi bili sudija, a on je tada kao advokat koji brani optužene pred sudom iznajmljivao taj prostor od vaše supruge?
Ja nemam veze sa prostorom, budući da je vlasnik prostora supruga. Nisam ja vlasnik.
Da li možete da kažete da ste u tom trenutku Đorđević i Vi bili prijatelji?
Pa, družili smo se. Viđali smo se i imali smo komunikaciju zbog činjenice da smo se znali ovde iz Palate. Kućne posete nismo imali. Ali, kako da vam kažem, ja sam uvek formalista što se toga tiče – apsolutno nigde nikakvo njegovo punomoćje nije bilo u predmetima u kojima sam postupao. Apsolutno ne, jer smatram da bih možda na neki način došao u sukob interesa i da je to potpuno neprihvatljivo. Tu mogućnost sam isključio. Nikada se nije dogodilo.
U objektu Vaše supruge, osim Đorđevića bili su registrovani i advokati Nemanja Vasiljević i Boris Bogdanović.
Ja njih ne poznajem. Jedan je momak iz okoline Užica, treći je momak bio kod pokojnog kolege, doajena srpske advokature. Jedan je bio u kancelariji gospodina Borivoja Borovića. Ja njih ni ne poznajem, vi mene niste mogli u životu da vidite sa drugim i trećim advokatom iz te kancelarije da pijem kafu.
Za te advokate je karakteristično što brane politički veoma uticajne ljude – među njihovim klijentima bili su su menadžer Beograda Goran Vesić, Vučićev kum Nikola Petrović i drugi. Da li ti ljudi iz politike preko tih advokata koji iznajmljuju kuću Vaše supruge mogu da utiču na Vas?
Apsolutno ne! Ovde imate svedoke koje možete da pitate, obezbeđenje, sekretara suda, sekretaricu, portparola, osoblje – da li sam ja nekada te ljude primio, da li sam nekada na tu temu razgovarao. Apsolutno se držim po strani iz razloga što mi ne treba ta vrsta etiketiranja. Razumete me? A aluzija koju eventualno pravite na moje imenovanje vršioca funkcije predsednika suda i dovođenje u vezu sa gospodinom Đorđevićem, pretpostavljam da je to sledeće pitanje?
Više ljudi iz pravosuđa sa kojima smo razgovarali smatraju da je Đorđević uticao na Vaš profesionalni uspon. Vi tvrdite da to nije tačno.
Mislim da su rezultati rada i besprekorna sudijska karijera neki kriterijumi koji su me u tom trenutku preporučili da budem pozvan od strane tadašnjeg predsednika apelacije Duška Milenkovića i da mi se ponudi mesto vršioca funkcije predsednika Višeg suda. Moja efikasnost bila je bolesno nenormalna u odnosu na druge kolege. Znači, sedim, radim, gledam svoja posla. Jedini sam sudija Višeg suda u Beogradu koji je sve odluke radio u roku do osam dana, bez obzira što sam imao zakonsku mogućnost da ih radim i u roku do 15 dana. Smatram da nije normalno da neko pet stotina dana ne uradi svoju presudu i da se zapravo tim protekom vremena gubi i na neki način uopšte svrha kažnjavanja. Ja sam smatrao da je ta efikasnost izuzetno važna zbog efikasnosti pravosuđa i da nekim svojim ličnim primerom treba da pokažem da je to moguće. Ali, to je trpela moja porodica, jer u dečijoj sobi, ćerka mi je tada bila osnovac, za radni sednem i diktiram svoje presude u diktafon. Imao sam dva motiva koja su me opredelila da to prihvatim (mesto predsednika suda). Prvo, činjenica da su predmeti u kojima sam do tada postupao izuzetno složeni i naporni psiho-fizički, trpela je porodica. Sad da me pitate, da li mi je lakše bilo u sudnici ili sada, verovatno bih rekao da bih se vratio u sudnicu. Ali to sad da me pitate, posle protoka vremena. I drugi motiv je bio lični dohodak s obzirom da smo supruga i ja čitavog života radili u državnom aparatu, odnosno administraciji. Ona je zaposlena u Ministarstvu pravde i ekspert je za zaštitu prava lica lišenih slobode, a 2015. je dobitnica nagrade OEBS-a za ličnost godine.
U redu. Da odemo na taj period kada ste Vi bili predsednik suda, a Đorđević vodio BIA. Tada je čak zakon o BIA promenjen i odlučivanje o tome koga BIA može da prisluškuje i prati je izmešteno iz Vrhovnog kasacionog suda u Vaše ruke. Da li je ta promena napravljena jer ste Đorđević i Vi bili bliski?
To je bilo u 2014. godini. Moji roditelji su živeli u neposrednoj blizini mog stanovanja i bio sam na porodičnom nedeljnom ručku i to je na televiziji objavljeno, da je došlo do izmene Zakona o BiA-i i da je za ovlašćenja koja su pripadala predsedniku Vrhovnog kasacionog suda nadležan predsednik Višeg suda u Beogradu. Moja majka, otac, žena i ja prvo nismo razumeli situaciju, o čemu se radi. Sačekam sutradan, Đorđević je bio na funkciji, i ja pitam o čemu se tu radi, s obzirom da sam nespreman za takvu vrstu posla.
To jako čudno zvuči, da Vas niko nije konsultovao pre donošenja zakona.
Niko me nije konsultovao. Nisam imao nikakva saznanja i bio sam vrlo iznenađen. Došao sam u situaciju da šefu Vrhovnog kasacionog suda ostave vojno-obaveštajne službe – dan danas čovek postupa po predlozima direktora Vojno-bezbednosne i Vojno-obaveštajne agencije, mislim da to u Zakonu tako stoji. Vojne službe ostale su na nivou Kasacionog, a u pogledu predloga BIA-e, Zakona o BIA-i, to je preneto na Viši sud u Beogradu, odnosno na predsednika ili sudiju koga on ovlasti.
Đorđević je iselio svoju kancelariju iz kuće Vaše supruge u aprilu 2018. Godinu dana ranije napustio je BIA. Kakav je odnos Vas i Đorđevića danas?
Više od tri godine nemamo nikakav kontakt. To možete da proverite, da li me negde u gradu uopšte neko video sa njim.
Vi ste nastavili po svojoj funkciji da sarađujte sa BIA. Kako to izgleda u praksi, koliko Vam zahteva šalje BIA? I koliko odobrite?
Od 1. januara 2020. do današnjeg trenutka (22.oktobar) bilo je 97 predloga za određivanje posebnih mera od strane direktora BIA-e. 53 predloga sam usvojio i 44 predloga sam odbio, znači to je gotovo pola-pola. Mislim da se radi o najosetljivijim pitanjima, o ograničenju prava slobode građana koja su zajamčeni ne samo Ustavom, već i evropskim institutima. Apsolutno se u svakom konkretnom slučaju trudim da to bude pokriveno ne samo činjenično, već i materijalno i neretko dajem naloge za uređenje takvih predloga.
Članovi opozicije i novinari se žale da ih neko prati, snima, verovatno BIA. Da li je to tačno?
U pogledu sadržine samih mera ne mogu da odgovaram, Zakon o tajnosti podataka podrazumeva da imam obavezu čuvanja tajne i u tom smislu ne bih voleo da dođem u neku neprijatnost ili da nešto pričam za tu temu. U pogledu tih mera nadzora, ono što je propisano Zakonom o BIA-i nema nikakav krivično-pravni karakter, nikakve posledice to ne nosi za krivično, niti može da se koristi u krivičnom postupku. Znači to su samo neka saznanja koja mogu eventualno kasnije da budu osnov za nešto što bi išlo pred neke… Kada BIA preda tužiocu, onda oni mogu da vas procesuiraju, možete određenu konsekvencu da trpite, a kada predlog usledi ka meni, to je da dođu do nekog saznanja koje za njih može da bude važno za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i ustavnog uređenja.
Tačno da nećete biti uhapšeni, ali itekako pravi posledice – informacije cure i često se materijal koji BIA skupi o nekom objavi u tabloidima. To ste i Vi osetili.
Službom bezbednosti rukovode ljudi koji su u političkim partijama. To (dostavljanje informacija tabloidima) nema veze sa predsednikom suda. Da li neko radi nešto mimo odluka predsednika suda ili nekih drugih predsednika sudova ja to stvarno ne znam. Da li to neko po nekoj privatnoj liniji radi, ja to zaista ne znam. Ali mogu vam reći ja imam takvu impresiju (govori o svom problemu sa BIA) zato što prosto imam nekakav stav, drugačije mišljenje, možda me tretiraju kao nekakav ometalački faktor.
