Neformalna grupa studenata „Akreditovane visokoškolske ustanove – priznate diplome“, koja već duže vrijeme, na različite načine, pokušava dati svoj doprinos poboljšanju stanja u visokom obrazovanju i zaslužna je za stavljanje problema (ne)akreditacije visokoškolskih ustanova i vrijednosti diploma koje one izdaju u fokus javnosti, te izvjesne pozitivne promjene u tom kontekstu u odnosu nadležnih institucija – agencija i ministarstava – ovih je dana sprovela anketu, s ciljem dobijanja odgovora od studenata i zainteresovanih građana o ključnim problemima u oblasti visokog obrazovanja u BiH. Odnosno, o tome šta oni smatraju ključnim problemima.
Anonimnu online anketu popunio je 621 ispitanik, od čega su 60,5% trenutno studenti na nekoj od bh. visokoškolskih ustanova a 39,5% su ostali građani, koji su bili zainteresovani za ovu temu.
Najvećim problemom učesnici ankete, njih skoro 70%, su označili nedovoljan obim prakse, uz teorijsko obrazovanje. Država i obrazovne ustanove nikako da prepoznaju potrebu poslodavaca da iz škola dobijaju kadar već sposoban da se uključi u proizvodni proces, a ne da firme formalno stručne osobe moraju tek osposobiti za konkretan praktičan rad. Studenti sami, i njihove porodice, su, očigledno, uočili taj problem.
Nakon ovog, najvećim problemom (sa 11,1%) je označen problem akreditacije visokoškolskih ustanova, odnosno rada visokoškolskih ustanova koje nisu akreditovane i čije diplome su upitne vrijednosti. Javnost je, upravo, kroz aktivnosti pomenute grupe studenata upoznata sa problemima studenata sa neakreditovanih visokoškolskih ustanova, pri njihovom pokušaju da se zaposle u državnoj službi ili da školovanje u jednom trenutku nastave na drugoj, akreditovanoj, visokoškolskoj ustanovi.
U ovom je kontekstu grupa „Akreditovane visokoškolske ustanove – priznate diplome“, apelovala na bolju saradnju agencija za visoko školstvo, ujednačavanje kriterija i registara koje one zasebno vode, a koji su svojim nepodudarnim spiskovima akreditovanih visokoškolskih ustanova proizvodili i zbunjenost i praktične probleme ljudima pri zapošljavanju.
Simptomatično je da čak dvije trećine anketiranih nije uopšte upućeno u činjenicu da postoje odvojeni registri visokoškolskih ustanova i značaj ovog problema, odnosno odlučujuću ulogu registra na državnom nivou. Zbog čega se, između ostalog, i dešava da se ljudi s konkretnim problemima, koji proizilaze iz ovog, suoče kad je, zapravo, već kasno (Institucije i sudovi, naime, pod završenom „akreditovanom ustanovom“, što je u nekim slučajevima obavezan zahtjev na konkursu, smatraju samo ustanove navedene u registru državne agencije za visoko školstvo.
Čak 29,4% anketiranih, u ovoj anketi, su ili sami imali ili poznaju nekog ko je imao poteškoća sa zaposlenjem zbog posjedovanja diplome neakreditovane visokoškolske ustanove.
I 95,3% je na pitanje „Da li misite da je hitno potrebno urediti pitanje akreditacija visokoškolskih obrazovnih ustanova?“ odgovorilo potvrdno.
Simptomatično je i da nedovoljnu zainteresovanost studenata za poboljšanje oblasti obrazovanja smatra najvećim problemom čak 10,9% anketiranih.
No, nezainteresovanost za društveni angažman i aktivizam, kod studentske populacije davno je uočen problem. Dok stariji upravo od njih očekuju da pokrenu neke pozitivne procese, da masovnije učestvuju na protestima, da se u većem broju uključe u politiku – ali kao predvodnici novih ideja i odnosa a ne partijski poslušnici – odgovor s te strane još uvijek izostaje.
No, zato je svaki aktivizam mladih – kao što je i ovaj neformalne grupe „Akreditovane visokoškolske ustanove – priznate diplome“ – dragocjen. I zbog konkretnih rezultata ali i kao moguća iskra nečeg ozbiljnijeg. Nada, zadnja umire, znamo.
Dodajmo, na kraju da je 8,6% anketiranih, umjesto ponuđenih odgovora, izabralo da sami navedu šta je to najveći problem visokog obrazovanja u BiH. Među odgovorima koje su naveli su: korupcija, sumnjiv kvalitet univerziteta i visokih škola u BiH, te politički uticaj na visoko obrazovanje.
