.
„Koliko bombonjera i ruža sam dobila od roditelja, mogla sam do sada da otvorim cvećaru”, kaže za BBC na srpskom Ivana Radenković učiteljica u osnovnoj školi u Beogradu.
Ona svakako nije jedina među zaposlenima u javnom sektoru koji se po isteku radnog vremena kući ponekad vraćaju noseći u kesama različite darove.
„A ja čak ni ne jedem slatkiše”, smeje se Radenković.
Istraživanja pokazuju da stanovnici Srbije unapred imaju pretpostavku da neće moći da dođu do onoga što žele ukoliko nekog ne podmite, bez obzira što bi posao mogli da završe i bez „podmazivanja”, kažu iz organizacije Transparentnost Srbija.
U izveštaju Transparensi Internašnal (Transparency Internacional) o percepciji korupcije, Srbija se na listi od 180 zemalja, sa sakupljenih 39 bodova, nalazi na 91. poziciji.
Zemlje koje imaju manje od 50 bodova svrstane su u zemlje raširene korpucije.
Čak 84 odsto građana Srbije kaže da ne bi ni prijavilo korupciju, podaci su američke Agencije za međunarodni razvoj.
‘Kad darujete cara to nije korupcija, to je poštovanje’
„Postoji veliki broj situacija gde ljudi, svesno ili ne, ulaze u odnos korupcije gde im niko nije tražio niti ih pitao za korupciju”, za BBC na srpskom kaže programski direktor organizacije Transparentnost Srbija Nemanja Nenadić.
Ovaj fenomen bespotrebnog podmićivanja je mnogo češće posledica kulturološkog obrazca jednog društva nego njegovog geografskog položaja.
„Ili njegove autokratske strukture vlasti”, mišljenja je ekonomista Vladimir Gligorov koji kaže da veliki broj ljudi u mnogim zemljama ne vidi darivanje kao korupciju.
„To se gleda kao razmena poklona ili čin poštovanja. Kada darujete cara to nije korupcija nego izraz poštovanja.
„To je vrlo stari oblik uspostavljenog odnosa, ali on jeste korupcija i podmićivanje”, kaže Gligorov za BBC na srpskom.
Međutim, kaže, ne može se iskoreniti sklonost ljudi da jedni drugima daju poklone.
„Na primer, ako dođete kod lekara i date mu flašu viskija posle operacije, to se ne doživljava kao mito, to se razume kao zahvalnica”, kaže Gligorov.
On dodaje da takva praksa ipak nije uobičajna u društvima u kojima postoji privatno osiguranje:
„Kada imate privatna osiguranja, vi prosto nemate taj osećaj ni potrebu da se dodatno zahvalite vašem doktoru ili policajcu.
„Ali tamo gde imate redove imate i potencijalnu korupciju.”
Zemlja raširene korupcije
Na percepciju korupcije u Srbiji u najvećoj meri utiče, smatraju stručnjaci, nerazrešeni slučajevi i afere, kao i netransparentnost rada državnih organa.
Spornih 24 stana koji se dovode u vezu sa ministrom finansija Sinišom Malim, afere lažnih diploma, slučaj firme brata premijerke Ane Brnabić „Aseko”, „Jovanjica” i mnoge druge koje se kao na traci ređaju iz dana u dan doprinose porastu percepcije korupcije, slažu se stručnjaci.
„To veoma utiče na građane. Na taj način ljudi stiču utisak da korupcije ima više.
„Pored toga, mi možemo da vidimo da državni organi nemaju odgovor na te afere, što se vidi iz toga da nemamo sudske epiloge”, kaže Nenadić.
Opšta je ocena posmatrača da institucije Srbije nisu ispunile ciljeve postavljene u antikorupcijskoj strategiji 2013. – 2018, kao i u Akcionom planu za suzbijanje korupcije koji se našao u poglavlju 23 u pregovorima sa Evropskom unijom.
Iako najavljena, nova antikorupcijska strategija države ne očekuje se uskoro.
„To je planirano, ali ni izbliza nije na vidiku, niko na njoj nije ni počeo da radi. Nema naznaka kada bi mogla da bude donesena”, kaže Nenadić.
‘Interni cenovnik na carini’
Prema podacima USAID-a, tek 47 odsto građana Srbije smatra da korupcija pogađa njihove lične živote, a polovina ispitanika ne bi prijavila kad bi im službeno lice tražilo mito.
U ovaj trend se uklapa i priča Jovana* koji je godinama radio kao špediter.
On za BBC na srpskom objašnjava do koje se mere između špeditera i carinika razvio nelegalni, koruptivni biznis model na carinjenju automobila, i kako nikome nije palo na pamet da sve to prijavi.
„Dolaziš kod špeditera jer ne možeš sam da cariniš automobil. Ja kao špediter papire nosim na carinu, i tu sada ide – od zavođenje predmeta, do toga da na kraju carinik pregleda automobil.
„Da bi se proces ubrzao, da mušterije ne bi plaćale punu cenu, ali i da niko ne bi zakerao oko ispravnosti automobila, mi smo razvili, da tako kažem, interni cenovnik”, kaže.
A taj interni cenovnik, prema njegovim rečima, izgleda ovako: za zavođenje predmeta 10, deklaracija 20 i pregled automobila 50 evra.
„Posle se između carinika i špeditera dele pare i tako svake nedelje. To je bio kao biznis model”, kaže Jovan K.
Zaposleni su znali šta se događa, ali nijedan slučaj korupcije nije prijavljen policiji.
„Nije bilo razloga, svima je ovako bilo bolje. I carinicima i špediterima i ljudima čiji su se automobili carinili.
„Brže su dobijali papire i jeftinije plaćali uslugu. Jedino država nije dobijala deo” kaže on.
BBC na srpskom je pokušao da dobije odgovor na ove tvrdnje od nadležnih institucija, ali do objavljivanja ovog teksta, reakcije nije bilo.
Međutim, u poslednjih nekoliko godina u nekoliko zajedničkih akcija MUP Srbije i Uprave carine uhapšeno je više desetina radnika carine koji su, kako se terete optužbama, oštetili budžet Srbije za više miliona evra.
Veliki broj prijava bude odbačen
Republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac je u nedavnom intervjuu nedeljniku NIN rekla da su posebna javna tužilaštva obradila više od 24.000 podnetih prijava za mito i korupciju.
„To je možda tačno, ali veliki broj prijava je odbačen zato što stranke prijavljuju nezadovoljne radom sudija, a ne zato što stvarno prijavljuju korupciju”, kaže Nemanja Nenadić.
Razlog zašto je tako mali broj prijava kojim se zaista upozorava na korupciju, ocenjuje Nenadić, može da bude što su građani prilično skloni da situacije koje jesu korupcija ne podvedu pod tu kategoriju.
„Na primer korišćenje kontakata za za dobijanje usluga. To, na primer, ne vide kao vid podmićivanja”, kaže Nenadić.
Šta kaže ministarstvo pravde
Ministarstvo pravde Republike Srbije saopštilo je da su od marta 2018. do jula 2020. godine protiv 24.013 ljudi podnete krivične prijave zbog korupcije.
Među njima ima funkcionera lokalnih samouprava, direktora javnih preduzeća, kao i funkcionera republičkih organa vlasti.
U tom periodu, navode, izrečeno je 1.295 osuđujućih presuda.
U saopštenju se tvrdi da je Vlada pokazala „jasnu političkuv volju” u borbi protiv korupcije i podseća da je prethodnih godina usvojeno više antikopupcijskih zakona.
Šta kaže Evropa
Srbija ne stoji dobro kada je reč o borbi protiv korupcije, koje je i deo posebnog poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom.
U izveštaju objavljenom krajem novembra 2020. godine, Antikorupcijsko telo Saveta Evrope (GREKO) svrstalo je Srbiju u grupu zemalja čiji izveštaj o borbi protiv korupcije nije zadovoljavajući.
„Globalno nezadovoljavajuća”, ocena je antikorupcijskog tela Saveta Evrope.
Globalno nezadovoljavajuće su one zemlje koje nisu ispunile sve ili nisu ispunile neke od preporuka ove institucije.
Srbija nije ispunila većinu preporuka koje je to telo dalo još pre pet godina, a koje se uglavnom odnose na nezavisnost pravosuđa, navedeno je u najnovijem izveštaju.
Od ukupno 13 preporuka koje je GREKO Srbiji dao još 2015. godine, do danas su u potpunosti ispunjene samo dve – donošenje Zakona o lobiranju i jačanje uloge Agencije za sprečavanje korupcije.
Između ostalih, nisu ispunjene preporuke o načinu izbora članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, a kako bi se eliminisao politički uticaj, kao ni definisanje jasnih pravila kada je sukob interesa sudija, tužilaca i narodnih poslanika u pitanju.
Juen Juen Ang, profesorka političkih nauka na univerzitetu u Mičigenu smatra da postoje četiri tipa korupcije – od sitne krađe preko podmićivanja zvaničnika za brže dobijanje dozvole za, na primer, otvaranje kafića, do pronevere.
Konačno, tu je korupcij koja uključuje ljude u vrhu vlasti koji izdaju dozvole kapitalistima za izvođenje velikih projekta, piše Ang u knjizi „Zlatno doba Kine: paradoks ekonomskog buma i korupcije”.
Četvrta grana korupcije, ona koja uključuje spregu vlasti i kapitalista, može da bude poželjna za razvoj ekonomije jedne zemlje, zaključuje ona.
„Postoji ta teza odavno, nije to novo, da korupcija može da bude od pomoći za državu”, kaže Nenadić.
On objašnjava „da se ta teza odnosi na situacije kada je regulativa u nekoj zemlji previše rigidna i kada koči razvoj ekonomije”.
„I onda se kroz korupciju savladavaju birokratske prepreke”, dodaje Nenadić.
Sličnog mišljenja je i ekonomista Vladimir Gligorov.
„Ima sistema, poput državno socijalističkih, gde niste mogli da uradite ništa ako nekog ne korumpirate.
„U tim takozvanim autokratskim, strogo regulisanim sistemima ili fašističkim sistemima, u stvari, koristite podmićivanje na način da stvorite dobro utemeljenje za dalji razvoj”, kaže Gligorov.
Percepcija korupcije
Ovogodišnji indeks percepcije korupcije pokazuje da je ona i dalje veliki problem Srbije.
U izveštaju međunarodne organizacije Transparensi Internšnal, Srbija se od 180 zemalja nalazi na 91. mestu.
Od zemalja u okruženju bolje su od Srbije rangirane Bugarska, Rumunija, Crna Gora, Hrvatska i Slovenija.
Na vrhu liste zemalja sa najmanjom percepcijom korupcije su Novi Zeland, Danska, Finska i Švedska.
Percepcija korupcije je manja u zemljama gde ne postoji nikakva sloboda medija i gde do građana ne stižu nikakve informacije”, kaže Nenadić.
„Ovde ipak ima informacija koje dolaze do građana i to pojačava utisak o korupciji.
Nezavisni mediji vrlo često ukazuju javnosti na afere koje dolaze sa vrha vlasti, ali sa druge strane, tabloidima su puna usta o korupciji opozicionih političara.
U suštini, svi stalno pričaju o korupciji, primećuje Nenadić.
On ističe da to, naravno, ne znači da bi trebalo ukinuti medije.
„Možda da, ukoliko želimo da smanjimo percepciju korupcije.
„Ali, cilj je suprotstaviti se korupciji, a ne percepciji korupcije”, poručuje Nenadić.
