Jelena Savić je Romkinja rođena u Beogradu. Pripada, kako sama kaže, generaciji 1980-ih koja je doživjela ostatke socijalizma, iako je i u socijalizmu njena egzistencija bila izmaknuta, okrajak. Već 20 godina Savić se može pronaći pod Usernameka na WordPressu, što je adresa njenog bloga. Tako smo je i mi upoznale. Uz tekstove na blogu, Savić piše i poeziju, uvijek na raskrižju romskih, rodnih, radničkih i ekoloških tema. Poigrava se značenjima, formama i žanrovima. Magistrirala je filozofiju na Srednjoeuropskom sveučilištu (CEU) u Budimpešti i obrazovanje odraslih na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U znanstvenom radu se bavi intersekcijskim pitanjima seksizma, klase, rasizma i specizma. Od studentskih dana je bila aktivna u feminističkim krugovima, a danas je, s razlogom, malo manje. S Jelenom se nalazimo u Beogradu u jedno toplo večer, pa na preskupoj pivi pričamo na koje sve načine život košta.
Blog pišete 20 godina. Kada ste počeli pisati, što vas je vuklo za jezik, prema papiru, tipkovnici?
Pisati sam počela još u srednjoj školi, neke dnevnike, pesme. Onda sam došla na fakultet i ušla u NGO krugove, u Ažin, gdje je bila Dubravka Đurić koja predaje na Fakultetu za medije i komunikacije. Ona je imala globalnu perspektivu, poznavala svetsku književnost. Donosila nam je svašta, bilo je to vreme antiratnog feminizma, nešto smo se puno tada bavili postmodernizmom, filozofijom, teorijom književnosti. Bilo je to lepo, formativan period za moju poeziju. Tada smo napravili Ažinovu antologiju “Diskurzivna tela poezije: poezija i autopoetika nove generacije pesnikinja”, koja se pokazala značajnom u istoriji srpske književnosti. Bavile smo se i politikom poezije, time tko i s koje pozicije kaže da je netko umetnik.
Srpski feminizam je dominantno neromski
Tad ste nekad počeli i pisati na blogu?
Da. Blog sam počela pisati jer zapravo nisam imala gde pisati. Aktivistički krugovi su se dosta bavili antinacionalizmom i feminizmom, ali unutar tog okvira nije bilo prostora za artikulaciju romskog identiteta i iskustva. Srpski feminizam je dominantno neromski, mejnstrim belački. Nisam mogla da se bavim antirasizmom, jer nitko oko sebe nije video nikakav rasizam, o tome se uopšte nije pričalo. Feministkinje su mi omogućile da čitam Bell Hooks, ali ne i da se u ovom našem kontekstu priča o rasizmu i diskriminaciji Roma. Bila sam generalno dosta usamljena, počela sam pisati da ostavim bar neki trag.
U nekom momentu ste se odlučili maknuti od feminističkih krugova u Beogradu. Zašto, kako je do toga došlo?
Unutar te scene sam shvatila da živim lažni dojam rasnog i klasnog identiteta. Živela sam u ubeđenju da sam jednaka sa ženama s kojima sam bila u tom pokretu, a nisam. Govorilo se “mi, mi”, ali taj narativ nije bio solidaran u praksi. Bile su dve ključne stvari oko raskola. Prva je bila s Autonomnim ženskim centrom, gde smo kao studentkinje radile neke edukacije i radionice po Srbiji. Radile smo to neko vreme, i počela sam se osećati eksploatisano kao volonterka. Shvatila sam da se, unatoč stalnom filovanju o solidarnosti, resursi ne dele jednako. Shvatila sam i da to nisu bezbedni prostori, da to što ti netko kad podeliš svoje iskustvo nasilja kaže da je to “istorijski trenutak”, ne znači puno ako s druge strane ne pokazuje nikakvu brigu za tvoju egzistenciju. Tu je bilo moje klasno razdvajanje od pokreta.
A druga razina razdvajanja?
Drugi moment je bio s akademskim feminizmom. Bila sam na nekom od festivala koje organizira Befem i u nekom momentu su pozvali ljude da govore o solidarnosti. Tamo su glavne bile naše feminističke teoretičarke. U to se vreme nisam puno bavila teorijom, ali imala sam interes za nju. Na pripremnom događanju pred festival od mene se očekivalo da pričam iz svoga iskustva, s terena. Fazon – nemoj da se mnogo baviš teorijom jer imamo teoretičarke koje će to. Osećala sam se bedno, zasmetao me taj stav. Pritom se već osećam nesigurno, one sve fino obučene i sređene, imaju svoj stil, a ja ništa od toga. O tome sam pisala na blogu, počela sam pričati o tome. O tome da se Romkinje svodi eventualno na ulični aktivizam, ali se ne očekuje od Romkinja da se bave teorijom, akademijom.
O tome ste dosta pisali na blogu, kako za Rome i Romkinje, za mali dio onih koji se uopće uspiju izvući iz najgoreg prekarijata, postoji poprilično trasiran put?
Jeste. Nema tu puno prostora van romskog nevladinog sektora. Ako si Rom, do kraja života si nedovoljno obrazovan i kompetentan. Čak i ja s dva mastera, evo. U nekom momentu sam završila radeći na programu za stipendiranje Roma u Open Society Foundationsu. I to je bilo iskustvo za sebe, ta projektna industrija proizvodnje ljudskih prava. I neprestani fokus na obrazovanje.
Dominantan je taj diskurs o obrazovanju kao glavnom problemu i rješenju za Rome i Romkinje. Zašto je problematičan?
To da će obrazovanje da reši sve je velika zabluda. I mini romske elite su vrlo kratkoga veka, malo ih toga deli od potencijalne financijske propasti, jer nemaju bazen raznolikog generacijskog bogatstva na koji se mogu osloniti. Mene uvek jedna plaća deli od stana od 19 metara kvadratnih i majke koja prodaje na ulici. Obrazovanje nije stvorilo problem pa ga ne može ni rešiti. S jedne strane je to oko obrazovanja zanimljivo u ovim aktivističkim krugovima, jer ti često ne daju znanje koje ti je potrebno. Postoji dominacija kritičkim diskursom koji bi bio suštinski važan za političku promenu, svest i emancipaciju. U diskurs su ugrađeni samo interesi određenih delova društva, pa ne možemo govoriti o tome da vodi korenitim promenama.
I u tom se sektoru teško prepuštaju pozicije moći. Kako ste tome svjedočili kroz projekte s Romkinjama?
Bila sam korisnica tolikih projekata kojima se kao podržavalo Romkinje zadnjih 20 godina. Sve se vreme nešto radi s devojčicama iz naselja. A onda me se prestalo zvati, jer nisam više siromašna Romkinja iz naselja, stekla sam diplome, pa za mene ne postoji nikakva uloga u tim organizacijama. Pitanje je i gde su sad sve te druge devojčice, šta s njima kad završi projekat? Kako to da nema nijedne da pređe iz uloge korisnice u nešto drugo, nakon svih ovih godina i projekata? Pored sve te podrške, da se u toliko godina nije proizvela nijedna Romkinja koja može da sedi s njima za stolom. Više uopšte ne želim da sudelujem u istraživanjima o Romima kad me zovu da budem “glas Romkinja”. Pritom su to uglavnom anonimizirana istraživanja, a sadržaj, koji je tvoje životno iskustvo, na kraju bude kolonizovan. Sirovi materijal smešten u neromske interpretativne okvire i eksportovan primarno za tuđi lični profit i profil. To je intelektualna kolonizacija koja se na ovim prostorima neprestano događa. A istraživači sebe doživljavaju vrlo prosvetiteljski, nimalo kritički. Tuđim istraživanjima i doktoratima više ne želim da pridonosim.
Levica koja ne prepoznaje rasu
Kako vam je bilo studirati na CEU?
Za početak, filozofija naprosto nije racionalan izbor za studij za nekoga tko dolazi iz debelog siromaštva. To je luksuz koji si ne možeš priuštiti i sada se mnogo patim zbog toga. Drugo, filozofija je belačko, zatvoreno područje, kruta disciplina. Na katedri nemaš pristup tekstovima koji su suštinski značajni za tvoju životnu poziciju. Iako sam bila podržana da upišem master od strane Roma koji vode taj pripremni univerzitetski program, te dve godine su mi bile teške. Ali i ta akademska romska priča pri CEU je duboko neoliberalno formulisana, čak i kada koristi leve reference. Nema baš samorefleskije i kritičke note. Živiš životom biznis klase, non-stop po avionima i konferencijama, nosiš cipele od 400 evra, i ništa od toga da osvestiš. Teorija tamo vuče dosta od američkih crnačkih autorki, ali bez razmišljanja o našem kontekstu i specifičnostima. Imali smo mi u Evropi ropstvo Roma u Rumuniji, ali Srbija je opet drugi kontekst. Ja nemam EU-pasoš, ne mogu učestvovati u mnogim stvarima. Najbolje je kad romska akademska elita iz Mađarske dolazi ovde. Oni su sagovornici na panelima o životnim uvetima Roma u Srbiji, o čemu ne znaju skoro pa ništa. Onda dođem na događaj na kojem me Romkinja koju znam sa studija iz Mađarske upoznaje s novinarkom koju znam 20 godina.
Ako se i priča o opresiji Roma, onda se spominje ropstvo Roma u Rumunjskoj, Drugi svjetski rat, sterilizacija Romkinja u Češkoj i Slovačkoj, ali druge razine diskriminacije Roma u Europi ne spominjemo?
Pritom je to sve u istoriji, prezentuje se kao prezervirano u jednom vremenu, a ništa ne pričamo u sadašnjosti. Ništa ne čujemo o klasi, o tome da ja s dva mastera treba da sad tražim nekoga da se udam za papire ako želim neku šansu vani. Mi još nemamo ni termine ni kategorije da govorimo o ovdašnjem rasizmu. U Evropi možemo govoriti o neromskoj supremaciji. Imaš sve osnove za to, i materijalne i teorijske. Ne postoje Romi u institucijama, ne postoje u kulturi, ne postoje na radnim mestima. Ljudi žive u slamovima, 80 posto ih u Srbiji živi u naseljima, siromaštvo je ogromno, ljudi su totalno van zdravstvenog sustava, prosečni životni vek je do 20 godina manji. Odsustvo Roma je uračunato, Romi su nepostojeći subjekat. Ostavljen si da umreš, nikoga nije briga. Ono malo šta kažu da su romske politike nisu pravili romski lideri, pravila ih je Svetska banka, Evropska unija, pravili su ih neromi. I dalje od svega toga najmanje novca odlazi među Rome.
Pišete o tome kako nije dovoljno samo kritizirati kapitalizam, kao ni govoriti o radništvu i siromaštvu općenito. Zašto?
Levica kod nas ne prepoznaje rasu i to je problem. Valjalo bi proširiti klasičnu kapitalističku kritiku, uvezati sve razine opresije koje se tu nadograđuju. Ne možeš govoriti općenito o siromaštvu, pa svima nam je jasno da se uz Rome veže najgore siromaštvo. Nisu svi radnici jednaki, činjenica je da će jedan Rom uvek puno teže naći i zadržati posao. Ako se govori samo o poboljšanju položaja radnika generalno, često ishod toga bude poboljšanje u koje Romi nisu uključeni, jer oni i dalje ostaju u podređenoj poziciji. Eventualni benefiti izbore se za radnike koji nisu Romi. Ne zanemarimo i da je neformalno zapošljavanje najčešći oblik zapošljavanja, a Romi imaju mnogo manji socijalni krug, mrežu kontakata i političku moć, pogotovo kad su u pitanju bolji poslovi i uređenija područja rada.
Kad se i spominje rasa vezano za ove naše prostore, govori se o “rasizmu bez rase”. Što mislite o tome?
To se počelo događati kad su Jugoslaveni odlazili raditi na Zapad i onda počeli da osećaju drugost, da su tamo građani drugog reda, da im se pristupa orijentalistički. I tad se počinje pričati o rasizmu bez rase, o diskriminaciji belaca, o tome da su Balkanci nešto kao evropski crnci, Bliski istok Evrope i slično. Nije to bez osnova, ali problem je što se ništa od toga ne promišlja i ne primenjuje unutar okvira naših zemalja u odnosu prema Romima. Neromi su večite žrtve, nikada opresori.
Kritična ste i naspram onoga što se u NGO sektoru ponekad prikazuje kao romska ljevica?
Postoje pokušaji proizvodnje romske levice, barem se to tako prezentuje. Mlade ljude se angažuje da pišu tekstove ili da odrađuju neke projekte, proizvode neki tip znanja. Problem je što nema ideološke podloge ni znanja za proizvodnju levih tekstova, jer su ti ljudi obrazovani u okviru ljudskih prava, kroz Dekadu Roma koja je duboko problematičan projekt i daje interpretaciju neoliberalne ljudskopravaške dogme. To i dalje nije grassroots priča, nego projektno izmišljanje romske levice. Kod nas naprosto ne postoji romska levica. A kad nemaš levu ideološku kritiku sistema, mejnstrim deluje kao common sense. Vidimo kako se romske elite predstavlja kao nekoga ko je uspeo, ko je uzor, visoko obrazovan ili biznismen u lepom odelu. Rade se kampanje, s jedne strane slika siromašnog i prljavog Roma, a s druge netko tko je sređeni, uspešni Rom. Nema tu nikakve klasne svesti ni solidarnosti.
Ostaje mi egzistencijalni nemir
Tijekom svih ovih godina pisanja na blogu, je li vas itko zvao da negdje dalje pišete, izlažete, istražujete? Prepoznao vaš rad i kritički glas?
Dobivala sam s feminističke i NGO scene privatne pozive na kave. U stilu – hajde da pričamo, možda ovo šta pišeš nije baš tako kako si doživela. Pokušaje pravdanja, uveravanja mene da ne razumem stvari. Da dođem kod njih u ured da mi objasne kako se nismo razumele. Poručivalo mi se, u suštini, da ili nisam normalna ili da sam neuka. Da si dozvoljavam previše jer otvoreno kažem stvari, jer neću da ćutim i tapšam ljude po ramenima.
Zapravo je na stvari bilo discipliniranje, a ne želja za razgovorom? Zanimljivo je kako odmah krenu (dis)kvalifikacije o ludosti ako žena pokaže ikakvu emociju.
Emocija je instant diskvalifikacija. Sačuvaj bože da pokažeš da ti je stalo, da si povređena. U nevladinom sektoru postoji taj neki prototip Romkinje koja priča tiho i sva je kao devojčica, a ima 50 godina. To je idealna Romkinja za neromske krugove, s takvom je sve super. Ali ako si nadrndana, upadaš u onu angry black women kategoriju, označena si kao ona glasna koja pravi sranja, a sadržaj onoga šta govoriš je zanemaren. S druge strane, jednom se jedna feministkinja rasplakala kao zbog mog nastupa i onda su se svi usmerili na to da neguju tu ženu jer je njoj teško. Belačke suze. Te žene zovem devojčice sa roza rajfom, sve su fine i osetljive i nemoj slučajno da im kažeš da su nešto pogrešile. Ukratko, moraš stalno da se baviš egom drugih ljudi, fragilnošću privilegovanih.
Pisali ste i pišete i o Romima i muzici, o kafani kao jedinom prostoru u kojem je dozvoljena i vidljiva romska bol, ali u ime tuđeg gušta. Koji su sve problemi s time?
Što Rome više boli, to više neromi uživaju u njihovoj muzici. Šaban Bajramović je tu važan primer, pa kolika je on zvezda, a njegova su iskustva bila stravična. Pričao je kako su ga terali da deset kilometara pešači zato što se nekome na nekoj svadbi tako prohtelo. I to kako je na kraju završio u siromaštvu, bez ikakvog priznanja, spomenik u Nišu mu je stalno skrnavljen. Moj se deda bavio muzikom, terali su ga da se popne na drvo, s njega visi i svira. Kad sam istraživala o iskustvima Roma iz kafane, pronašla sam da su gomilu Roma zapravo terali da pevaju s drveta, pa sam to u jednom radu i nazvala “slepi miš pevanje”. Muzika je, s druge strane, za Rome bila i mnogo važan prostor slobode i komunikacije. Tu mislim na muziku koja se proizvodila na romskom, koja se obraćala romskom subjektu. Tu je za mene vrlo važna Vida Pavlović i o njenom radu sam pisala kao o blues epistemologiji.
Što vas trenutno najviše zanima, čemu se u čitanju i pisanju okrećete ovih dana?
Afrička teorija, filozofija i književnost. To mi je trenutno najinteresantnije i najbitnije, toj se produkciji znanja sve više okrećem. Dosta proučavam i oko Pokreta nesvrstanih, našla sam neke stvari preko Ane Sladojević koja je bila kustoskinja u Muzeju afričke umetnosti ovde u Beogradu. Ta istorija nesvrstavanja je belački isprana i za kritiku, ali jeste bolje od ovoga što dominira danas. Te stvari tek učim. Rođena sam u Jugoslaviji, ali o toj istoriji znam jako malo, nikad nisam osećala da pripadam ovoj zemlji.
Uvijek na kraju razgovora pitamo ljude što im daje nadu. I u Vide Pavlović ima nade da će bolji dani doći. Ima li kod vas nade na vidiku?
Moram reći da malo, zato što živim izvan svega, maltene nigde ne pripadam. Puno se u levim krugovima priča i o prijateljstvima, ali shvatiš da je većina ljudi na kraju dana fokusirana na svoje partnere i familije. Commonsa su puna usta, ali malo toga se zajednički i prijateljski živi i stvara. Čovek brzo ispadne iz svih sistema podrške. Možda sam sad bar slobodnija od svih privida jednakosti i iluzije napretka kroz obrazovanje i aktivizam, ali ostaje mi egzistencijalni nemir. Ohrabri me i daje nadu kad otkrijem ljude koji se bave temama koje su mi bitne. Ne verujem u grandiozne spasilačke geste, drži me kad negde vidim da ima ljudskog razumevanja, brige i interesa. Kad ti netko od drugara skuha juhu kad si loše. Kad netko želi podeliti znanje. Kad je netko otvoren i za svoje i za tuđe greške. Kad s nekim razgovaraš i doživite jedno drugo.
