Znate da postoje prirodne štetočine među svim životinjskim vrstama, a ljudska vrsta je verovatno i najdestruktivnije raspoložena prema drugim oblicima života i uopšte svemu onome što nazivamo prirodnim staništem i okolišem.
Na primer postoje vrste riba koje, ako ih upecate, ne smete vraćati nazad u vodu jer se smatraju štetočinama i narušavaju ekosisitem u kome obitavaju. Ove vrste, tzv. štetočine često to nisu same po sebi već ih je čovek, a ko drugi, usled neznanja, pohlepe ili pak čiste gluposti prebacio iz njihovih prirodnih sredina u kojima žive i infiltrirao u ekosisteme koji nemaju načina da se odbrane od vrste koja, opet, u tim sistemima pre nije ni postojala.
Kada ovaj „štetočinski“ diskurs prebacimo na ljudsku vrstu dolazimo do soc-darvinističkih i ostalih tzv. organicističko-bioloških teorija društva u kojima su štetočine oni koji narušavaju pririodni habitus nekog društva i tako onemogućavaju prirodni razvoj i normalan život autohtonoj „vrsti“ što, naravno, odmah vodi do toga da se štetočine, radi opšeg dobra, moraju eliminisati iz zdravog društva i na taj način spasiti od opasnog delovanja „bolesnog“ dela društva koja je, po pravilu, u velikoj manjini ali vremenom može da uništi zdravlje nacije-populacije. Ove i ovakve teorije po pravilu završe u naci-fašističkim programima pomoću kojih vlast vrši progone svih onih koji se ne slažu sa njihovom vizijom zdrave nacije, a učinke rezultata ove rasne&nacionalne higijene imali smo prilike da vidimo i doživimo više puta u savremenoj istoriji.
Političko-propagandni rat protiv državnih neprijatelja koji AV-ovska vlast sprovodi više od deset godina, svodi se na ukazivanje i markiranje „štetočina“ koji, po pravilu, narušavaju ugled vlasti, to jeste samog AV-a, a samim time i naše države, naroda, nacije, reprezentacije i tome sl.
Crtati nekome metu na leđima, kako se to popularno kaže, ne znači ništa drugo nego tu i tako označenu osobu proglasiti toksičnim i opasnim po državu&društvo, a to podrazumeva „opravdanost“ preduzetih mera koje se, šematski, svode na javno blaćenje i šikaniranje preko medija koje kontroliše vlast (a to je više od 90% medija u zemlji) bez mogućnosti bilo kakve odbrane od strane okrivljenog kome, opet, presuđuje sam AV, pozivajući se na lična ovlašćenja koja je sam stvorio i proglasio „legitimnim“ a ona se svode na jednu prostu formulaciju – može mi se!
Štetočina ili neprijatelj države nema nikakve šanse, pa i ako pokuša nešto da se opravda to će samo doliti ulje na vatru i još više ocrniti dotičnog ili dotičnu. Osobi koja je proglašena štetočinom preostaje samo da se prepusti sistemu i skromno ponudi svoju glavu zbog opšte doborobiti, ili pak da beži koliko ga noge nose kako bi spasio goli život. Sistem pronalaženja i eliminisanja štetočina vlast je razradila, u poslednjih deset godina, do savršenstva, a koliko je moćan i efikasan ovaj sistem osetio je svako ko se usudio da dirne u lik i delo neprikosnovenog AV-a.
Ukoliko bi se radilo o nekome ko spada u domen tvz. sitne boranije jer nije javna i poznata ličnost, a drznuo se da tviteriše nešto protiv vlasti, pogotovo protiv predsednika države, takav ili takva bi vrlo brzo bila prepoznat/prepoznata od strane odreda za visoko-tehnološki kriminal i dotični/dotična bi završili iza rešetaka. No, ukoliko se radi o nekome ko je poznat i uticajan, onda bi obično predsednica Vlade Srbije prva „registrovala“ tu javnu anomaliju, a nakon toga bi izrazila zgražavanje nad neljudskom mržnjom prema predsedniku AV-u koju je poznata persona širila diljem digitalnog carstva. Odmah potom bi, po hijerarhiji, niži dužnosnici započeli javnu hajku na odabranu ličnost gde se ista nije štedela, a vrsta korištene municije za odstrel štetočine zavisila bi od uticaja i značaja okrivljenog/okrivljene.
Koliko ljudi je prošlo ili trenutno prolaze kroz medijsko-propagandnog „toplog zeca“ koji organizuje i rukovodi sama vlast, to jeste AV&Co, gde se kopa po privatnim životima ljudi, optužuju njihovi najbliži za neka izmišljena dela, propituje njihov moralni kredibilitet itd?
Potere za štetočinima su u našem društvu stvorile atmosferu konstatno prisutne bojazni od mogućnosti da vas prozovu i prikucaju na krst srama u vidu naslova u nekom od državnih tabloida ili pak da vam u nekoj od analitičko-režimskih tv emisija vrše autopsiju vaše “izdajničko-nezahvalne” naravi.
Kakve smo sve perverzne kvalifikacije mogli da čujemo od strane poslanika vlasti u Skupštini samo zato što se neko od glumaca, na primer, usudio reći nešto na protestu protiv državnog nasilja.
No, kao da je, nakon velikih protesta koji se događaju svake sedmice u Beogradu, došlo do nekih promena, ali više u ljudskim glavama i dušama nego u ponašanju propagandne mašinerije vlasti. Čini se da su obični građani prestali da robuju fami straha i zastrašivanja od strane raznih sumnjivih tipova iz vlasti i njene okoline. To se oseća i u reakcijama vlasti koje su sve čudnije i neplodnije jer ne ostvaruju željeni efekat, naprotiv, kao da sve što učine samo još više podstiče građane da se bune protiv tiranije laži i strahovlade.
Potpuno se zbunila vlast, ne toliko samim protestima koliko lošim “odzivom” na njihove propagandne poruke koje sada ne prolaze kod građana. Ali ne treba se zavaravati… Pregrupisaće se vlast i pokušaće na razne načine da razjedine građane i stvore atmosferu mržnje kako bi njihov diskurs moći ponovo zadobio pravo dejstvo i efikasnost. Zato ne treba nasedati na provokacije i podmetačine koje režim širi preko svojih medija već, kao i do sada, strpljivo, pametno i duhovito se boriti protiv laži, a vidite da njihovo simuliranje stvarnosti i fabrikovanje iluzija sve manje ima smisla i samo prozrokuje da građani masovnije dolaze na proteste.
Građani na protestu su danas autentični borci protiv simulakruma vlasti i zato će režim učiniti sve da obesmisli pobunu, ali im to, kako vidimo, ne polazi za rukom. A zašto ne uspevaju da se nose sa aktuelnim protestima? Pa, prosta matematika – sa toliko “štetočina” ne mogu ni oni da se izbore…
