Regija i svijet

Srbija – Patrijarhalni horor: Mrtve žene nisu problem. Problem su samo one koje nisu pokorne.

Branislava Antović Aleksić (Foto: Goran Srdanov)
Novinarka, feministkinja, aktivistkinja, osnivačica i urednica portala @branas.divine.world Branislava Antović Aleksić govori o hororu balkanskih primitivnih patrijarhalnih zajednica u kojima se žene mlati i ubija, uz zaglušujuću šutnju društva, institucija, vjerskih zajednica,... Upozoravajući da je ''vrijeme da progorovimo, u ime svakog svog ženskog pretka koji je ćutao. Da govorimo, vičemo, vrštimo dok nas ne čuju i dok ne ubedimo sve oko sebe da nije svaka tradicija vredna čuvanja... U suprotnom, ostaće nam samo tradicija brojanja mrtvih žena i uništenih porodica.'' Branislava govori o Srbiji, no, situacija je manje-više ista širom Balkana. Uključujući i Bosnu i Hercegovinu, naravno. (Antikorupcija)

Još uvek su se vesti o ubijenoj 27-godišnjakinji iz Zemuna vrtele po portalima, kada je stigla informacija o novoj žrtvi porodičnog nasilja. Ovaj put bila je to žena iz Subotice. Za manje od 24 časa, u dva različita grada u Srbiji, dvojica muškaraca ubili su dve žene. Svoje supruge.

Bili su to dvadeset drugi i dvadeset treći femicid u Srbiji u ovoj godini. O njima isključivo saznajemo iz medija. Odatle se informišu i organizacije koje se bave ovom tematikom.

Zvaničan registar femicida u Srbiji ne postoji. Dakle, sasvim je moguće da je broj ubijenih žena veći, samo neki slučajevi nisu stigli do novinara.

Ono što stigne do novinara jesu informacije koje jako liče jedna na drugu. Počinioci si uglavnom partneri, žene su uglavom godinama trpele nasilje, neke su isto i prijavljivale, ali su nasilnici uspevali da prođu sa lakšim kaznama ili upozorenjima.

Menjaju se samo gradovi i godine žrtvi, a sve ostalo je uglavnom slično. I tako, iz nedelje u nedelju. Oni ubijaju, mi brojimo mrtve žene, nadležni sležu ramenima i tako u nedogled.

I izgleda da nikog ovo mnogo ne potresa. Ne videh borce za ‘’porodične vrednosti’’ da su ukazali na jedan od dvadeset i tri slučaja femicida samo u ovoj godini (a ne zaboravite, tek smo u septembru). Ne čuh ih kako pozivaju na očuvanje porodice u ovim situacijama.

Ne primetih da osuđuju one koji svoju porodicu ne samo da rasturaju, već je smeštaju par metara ispod zemlje. Ne pročitah nigde da je porodično nasilje zlo protiv kojeg se moramo boriti. Izgleda da ga takvim ne smatraju. Izgleda da po njihovim ‘’porodičnim vrednostima’’ mrtve žene nisu problem.

Problem su samo one koje nisu pokorne. A ove verovatno takve nisu bile, čim su ovako završile, je l’ da? One su krive čak i kada su mrtve. To je taj omiljeni narativ među balkanskim čuvarima tradicije. Toliko je prisutan da ga je nemoguće zaboići ni u novinarskim tekstovima na ovu temu.

Pogledajte ih malo bolje i sve će vam biti jasno. Za nasilnika uvek se pronađe opravdanje, bilo da je u njegovoj ljubomori, bilo da je u alkoholu ili teškim životnim uslovima. A za nju nema opravdanja čak ni kada je ubijena od batina. Zaslužila je ta nekako, sigurno. Ne bi on. Bio fin čovek, uvek se lepo javljao.

Isti narativ se nastavlja i u komentarima. Gde je išla, šta je tražila, što ga je provocirala? Isto slušamo i u čaršijskim pričama, a sve češće i na nacionalnim frekfencijama. Prave, domaćinske priče.

Ako ikad te žene dobiju mrvu saosećanja, onda je to isključivo jer su nečije ‘’majke, sestre, ćerke’’. One same po sebi nisu važne, važna je isključivo njihova uloga prema drugim osobama (čitajte: prema muškarcima) u njihovom životu.

Iste reči neretko izgovore i policajci pozvani da reaguju u slučajevima porodičnog nasilja. ‘’Trudna je, pa je nervozna i takva ga je izludela’’ reći će lično meni mladi policajski službenik nakon što sam prijavila užasnu svađu u svom komšiluku.

Žao mi je što sam kasno saznala da sam za ovo mogla da ga prijavim unutrašnjoj kontorli, jer policajac ne sme da komentariše slučaj zbog kojeg je pozvan. Da, postoje zakoni, kako ovi, tako i oni koji se odnose na sprečavanje nasilja u prodici. Nisu idealni, ali ima ih.

Problem je u njihovoj lošoj ili nikakvoj primeni. Čak i kada se postupi po svim zakonima, stižemo do tužilaštva koje neretko odluči da nasilnika preblago kazni.

A čak i da se do kraja postupi kako bi trebalo, nasilnik zadržava prećutnu podršku okoline (‘’Pa dobro, tuče svoju ženu, ne tuđu’’) kao što žrtva zadržava prećutnu osudu (‘’Nije znala da drži jezik za zube’’). Svi to znaju. I nasilnici i žrtve. Žrtve posebno, zato i ćute.

Zato nemaju hrabrosti da istupe čak ni pred svojom porodicom, jer neretko ni ona ne ume da pruži utočište već u ime ‘’porodičnih vrednosti’’ kaže: ‘’Ovde se ne možeš vratiti. To tamo je tvoja kuća, a on je tvoj muž’’.

Odsečene od svih, neretko ekonomski zavisne od nasilnika, one ostaju sve dok ne postanu još jedna brojka u tužnoj statistici. Dok ne postanu ‘’jadna žena’’ iz novinarskih tekstova. Dok ne postanu deo ‘’porodične tragedije’’ i ‘’nesrećne ljubavi’’.

Ne, neće nikad biti litija za ove žene. One su sastavni deo te tradicije o kojoj toliko slušamo. Pogledajte istorije  svojih porodica. Garantujem vam da nijedna nije pošteđena makar jedna takve priče. Ako mislite da ih nema, samo niste dovoljno duboko zagrebali. Ili pak one koje su trpele nasilje o tome nisu progovorile, čak ni svojim najbližima.

Vreme je da mi progovorimo u ime njih. Da progovorimo u ime svake od 300 žena koje su u prethodnih deset godina ubijene.

Da progorovimo u ime svakog svog ženskog pretka koji je ćutao. Da govorimo, vičemo, vrštimo dok nas ne čuju i dok ne ubedimo sve oko sebe da nije svaka tradicija vredna čuvanja.

U suprotnom, ostaće nam samo tradicija brojanja mrtvih žena i uništenih porodica. Mislite o tome sledeći put kada spomenete ‘’porodične vrednosti’’. Jer, za nekog su te ‘’vrednosti’’ smrtna presuda.

Građani u akciji