I dok izveštaji Evropske unije ukazuju da institucionalni kapaciteti u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji moraju da se unaprede, praksa postupanja nadležnih organa potvrđuje da su ekonomski interesi investitora iznad ekoloških i interesa zajednica u kojoj se ulaganja realizuju. Tako se godinama unazad po pravilu izrade studija o uticaju na životnu sredinu izbegavaju, ili se pak odrađuju delimično, uglavnom samo u onim u slučajevima kada postoji veliki pritisak javnosti, upozoravaju ekolozi.
“Strateška procena uticaja na životnu sredinu nastala je kao odgovor na brzu, a ponegde i kontraverznu evoluciju ekološke misli na ovim prostorima, a samim tim i politike zaštite životne sredine. Proaktivan je instrument čija je primarna namena da predvidi i obezbedi prevenciju moguće štete po životnu sredinu usled realizacije politika i razvojnih planova i programa. Cilj strateške procene uticaja je da obezbedi rano upozorenje za široku skalu kumulativnih efekata rezultiranih akcijama nižeg hijerarhijskog nivoa, koji bi bili zanemareni u procesu procene uticaja na životnu sredinu”, stoji, između ostalog, u zvaničnom obrazloženju na sajtu Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine.
Po zakonu, za njegovo sprovođenje u segmentu studija o proceni uticaja na životn u sredinu zaduženi su lokalni, regionalni i državni organi vlasti.
Sagovornici VOICE-a upozoravaju da je poslednjih godina praksa takva da se izrada studija izbegava, ili se rade samo parcijalne umesto sveobuhvatnih, i to gotovo po pravilu samo u onim u slučajevima kada je pritisak javnosti veliki.
Nakon što se izradi studija o uticaju na životnu sredinu, trebalo bi da se razmotri je li investicija dovoljno opravdana da se njen eventualni negativan uticaj prihvati, uz obavezan pokušaj pronalaska način da se izbegne da taj uticaj bude snažan. Sledeći korak bila bi potencijalna izmena projekta radi umanjenja štete, a nakon toga i razmatranje potencijalnih mera kompenzacije, odnosno nadoknade te štete.
Kako upozoravaju naši sagovornici, u Srbiji se ovi koraci često preskaču ili ne rade po propisanom redosledu.
Igor Jezdimirović, predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine, za VOICE upozorava da razvijene zemlje, pored ekonomske dobiti, svaku investiciju pre realizacije procenjuju i sa aspekta zaštite životne sredine i sa aspekta dobrobiti po celokupno društvo.
Postupanje isključivo iz ugla ekonomske dobiti, dodaje on, može imati pogubne posledice, pogotovo kada znamo da jednom degradirana životna sredina može da se povrati na približno stanje jedino uz ogromna ulaganja tokom velikih vremenskih perioda.
“Ako neka investicija trajno zagadi vodotokove, ako trajno izgubimo poljoprivredno zemljište, ako trajno izgubimo staništa za određene vrste, to nije moguće posle vratiti ni na duži vremenski period i bez obzira na ulaganja. Isto tako, ako neka investicija izazove migraciju stanovništva, razvoj različitih bolesti ili ugrožavanje kapaciteta za razvoj drugih segmenata, osim tog u kojem je investicija, opet nismo napravili dobro”, dodaje on.
LINGLONG I PARCIJALNO ZAOBILAŽENJE ZAKONA
Pre tačno mesec dana, 16. juna, Građanski preokret je saopštio da je Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine poništio rešenje Gradske uprave Zrenjanina kojim je data saglasnost kineskoj kompaniji Linglong da izgradi skladište neopasnog otpada bez izrade studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Kako je tada navedeno, Sekretarijat je, odlučujući o žalbama Građanskog preokreta (GP) i Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), utvrdio da je saglasnost Zrenjanina data Linglongu nepravilna po više osnova, odnosno da nisu poštovane odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, kao i da nije pravilno utvrđeno činjenično stanje o kojem se odlučivalo.
Poništeno rešenje vraćeno je gradu Zrenjaninu na ponovno odlučivanje.
Ivan Živkov iz Građanskog preokreta za VOICE precizira da je u pitanju peta ili šesta slična situacija u kojoj se „fingira zakonitost“ jer je građevinski inspektor na licu mesta ustanovio da je pomenuto skladište već izgrađeno, iako se investitor obratio Gradu Zrenjaninu kao da je tu još uvek gola zemlja na kojoj će se graditi.
„Građanski preokret i RERI izjavili su žalbu i Pokrajinski sekretarijat ju je prihvatio i poništio rešenje Grada Zrenjanina i sada se ponovo odlučuje. Ali to je samo jedan pojedinačan primer kako stvari funkcionišu od početka izgradnje fabrike“, navodi Živkov.
O konkretnom slučaju oglasila se prethodno i kompanija Linglong, navodeći da poštuje zakone Republike Srbije, kao i da joj za konkretno postrojenje nije potrebna izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu.
VOICE je od Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine tražio odgovor na više pitanja, između ostalog zanimalo nas je hoće li biti ikakvih posledica po Grad Zrenjanin i kompaniju Linglong, kao i zbog čega Linglong nije uradio jednu sveobuhvatnu studiju o uticaju svoje fabrike na životnu sredinu. Odgovore nismo dobili.
ZNAČAJ STUDIJA O UTICAJU
Biolog Dimitrije Radišić, docent na PMF-a Univerziteta u Novom Sadu, za VOICE precizira da su zakonske procedure u Srbiji u skladu sa međunarodnim konvencijama. Zakon je, dodaje, načelno zamišljen tako da svaka od investicija prolazi kroz procenu uticaja na životnu sredinu koja obuhvata više elemenata, od kojih se dobar deo odnosi na javno zdravlje, na zagađenje i dr, a deo i na biodiverzitet.
Radišić navodi da je po zakonu investitor dužan da formira predlog sadržaja studije, koji onda upućuje nadležnim institucijama na ocenu. One nakon ocene daju predlog eventualnih dopuna, nakon čega investitor finansira izradu studije, što znači da investitor može da dobije obavezu da uradi i dodatna istraživanja i druge aktivnosti, kako bi procenio uticaj njegove investicije na životnu sredinu.
“Investitor može da preskoči, da ne zna ili da nije upućen u to da na području gde planira nešto da radi postoje zaštićena prirodna dobra ili staništa nekih od zaštićenih vrsta. Tada njemu država može da sugeriše da dopuni studiju i sa tim elementima“, navodi Radišić.
Problem je, ističe, što ne postoji dovoljno dobra standardizacija studija koje se odnose na biodiverzitet za sve tipove projekata, za razliku od, na primer, studija za vetroparkove kada se procenjuje njihov uticaj na ptice.
“Svaka vetrenjača sigurno će na njih uticati, međutim, postoji detaljan protokol na osnovu kojeg se procenjuje rizik, odnosno koliko će ona biti opasna po ptice. Postoji merljiva skala na osnovu koje možemo da kažemo – ova investicija je prihvatljiva, ova ne. Investitor tu studiju mora da preda Evropskoj razvojnoj banci koja zapravo kontroliše kakav je njen kvalitet“, navodi Radišić.
Studije koje se rade u Srbiji, zbog nedovoljno preciznih procedura, često nisu sveobuhvatne i često su urađene na osnovu nepotpunih (npr. literaturnih) podataka, bez sprovođenja detaljnih terenskih istraživanja koja bi te podatke proverila i dopunila, upozorava naš sagovornik.
“Ponekad se dolazi u apsurdnu situaciju da se investitori raduju što sa nekog područja nemamo adekvatne podatke o biljkama i životinjama, jer to onda njih ne obavezuje da dalje rade detaljnu studiju, koja bi u mnogim slučajevima dovela do pronalaska različitih ugoženih i zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta”, ističe Radišić.
I onda se dođe u situaciju da, dodaje, studija formalno postoji, a da ni sami biolozi ne znaju kako bi izgradnja konkretnog objekta mogla da utiče na prirodu.
Drugi problem je sam zakon koji obuhvata izuzetno veliki broj zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, ali bez ciljeva koji bi tom zaštitom trebalo da budu postignuti.
“Naš zakon nije dovoljno proaktivan i orijentisan na rezultate, pa ne navodi konkretne ciljeve, već je fokusiran na formalna ograničenja. Npr, ne navodi da je potrebno da sačuvamo određeni deo populacije ili određeni procenat staništa neke zašićene vrste, već kategorički zabranjuje uništavanje i narušavanje njihovih staništa”, ističe on.
Promena ove prakse zahtevala bi dublju reformu celokupnog zakonskog sistema zaštite prirode, ukazuje Radišić.
I Jezdimirović podseća da se analize uticaja na životnu sredinu ne rade samo zbog očuvanja prirode, već i zbog zdravlja ljudi i svih živih bića u posmatranom području, zbog čega pronalaženje rupa u zakonu kako bi se izbegle analize uticaja, ili kako se ne bi radilo u skladu sa propisanim procedurama, jasno ukazuje da investitor osim ekonomske dobiti nema nikakav drugi cilj.
“To je ono što može predstavljati ozbiljan problem, pogotovo ako imamo u vidu da se iz godine u godinu u izveštaju EU o stanju u pristupu Srbije Evropskoj uniji ponavlja da institucionalni kapaciteti u oblasti zaštite životne sredine moraju da se unaprede. Jer, trenutni kapaciteti nisu dovoljni da isprate sve ono što se dešava, ili se to praćenje radi sa umanjenim kapacitetima, što može da dovede do previda nekih od ključnih faktora koji dugoročno mogu da ostave posledice na životnu sredinu”, dodaje Jezdimirović.
Održivi razvoj zahteva, dodaje naš sagovornik, sagledavanje svih investicija kroz tri segmenta: kroz ekološki, sociološki i ekonomski.
“Tamo gde institucije nemaju dovoljno kapaciteta ili nisu dovoljno jake, privatni kapital može da utiče negativno na razvoj i uspostavljanje jednakosti između ova tri sektora. Jako je bitno da imamo jake institucije u kojima rade stručni ljudi koji imaju dovoljno znanja, vremena i kapaciteta da sagledaju kakve sve posledice određene investicije imaju, ali i da imamo donosioce odluka koji razumeju da nije kratkoročna ekonomska dobit ono što je jedini cilj neke investicije”, upozorava Jezdimirović.
Skreće pažnju i na procese u Evropi, gde se odustaje od investicija koje nisu ekološke i gde kompanije sada moraju da rade i ESG (environmental, social and governance) izveštaje, jer je na društvu da obezbedi da zarada koja investitore zanima ne bude na uštrb celog društva.
Kao primer navodi divlje deponije, gde je onaj koji je otpad prosuo jer nije želeo da plati njegovo odnošenje uštedeo novac, odnosno ostvario profit, dok je ostatak društva u gubitku jer je platio njegovu obavezu.
“Kada to sagledate sa nivoa degradacije podzemnih voda ili nedostupnosti pijaće vode, kada to sagledate iz ugla uništavanja poljoprivrednog zmeljišta, gde je potrebno 100 godina da se napravi jedan centimetar kvalitetnog zemljišta, to onda dobija mnogo opasnije dimenzije”, ukazuje Jezdimirović.
Šta će biti s Carskom barom
U neposrednoj blizini fabrike Linglong nalazi se i specijalni rezervat Carska bara.
Dimitrije Radišić sa novosadskog PMF-a podseća da je reč o međunarodno značajnom močvarnom staništu (Ramsarskom području), zbog čega je očuvanje Carske bare “naš doprinos globalnom očuvanju vodenh resursa i ekosistema močvarnih staništa”. On navodi i da je česta greška posmatranje određenih zaštićenih područja kao “ostrva” izolovanih od spoljnih uticaja.
Upravo zbog toga je potrebno uraditi detaljnu, sveobuhvatnu studiju koja će pokazati da li će izgradnja nekog velikog industrijskog kompleksa sa svim njegovim elementima poput ovog poremetiti kretanje životinja, između ostalog i zbog toga što je Carska bara stanište migratornih ptica.
“Carska bara, kao srazmerno malo močvarno područje već je pod velikim pritiskom zagađenja i drugih uticaja poreklom iz okruženja rezervata koji su značajno uzdrmali osetljivu ekološku ravnotežu. Ptice koje se gnezde na Carskoj bari hrane se na slatinskim pašnjacima i livadama koje se nalaze kilometrima okolo i opstaju delom zahvaljujući staništima van rezervata”, podseća on.
Dodaje da su zbog svega toga potrebni vrlo konkretni podaci na osnovu kojih će se odmeriti da li je dodatno ulaganje koje bi, recimo, zahtevalo pomeranje Linglonga negde dalje umanjilo štetu po biodiverzitet ili bi možda imalo neke dodatne posledice.
“Na nama nije da zaključimo da neka investicija neće imati uticaja ili da se pravimo da neće imati uticaja, jer je to nažalost realnost, već da premerimo koliki će taj uticaj biti. I tek onda da sa tim saznanjem donesemo odluku, opet u skladu sa zakonima, međunarodnim obavezama i opravdanim težnjama zainteresovanih strana među kojima je i lokalno stanvništvo, na osnovu koje će se data investicija sprovesti ili neće”, zaključio je Radišić.
NADLEŽNI (NE)RADE
Linglong nije nikakav poseban slučaj, izgradnja mosta na Dunavu kod Šodroša u Novom Sadu takođe je počela bez ikakvih dokumenata, niti je nadležno preduzeće “Vojvodinašume“ bilo obavešteno o planiranom početku radova. Nedostajala je i studija uticaja na životnu sredinu. Aktivisti su podsećali i na postojanje ranije studije Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode (PZZP), koja je misteriozno nestala. Studija o uticaju mosta prezentovana je javnosti dve godine nakon početka radova. Interesantno, i u ovom slučaju u pitanju je kineska kompanija, CRBC (China Road and Bridge Corporation).
Iz PZZP takođe nismo dobili odgovore na više pitanja, koja se sva tiču procedure i njihovog učešća u davanju saglasnosti ili izradi studija o uticaju na životnu sredinu.
Ivan Živkov podseća da smo se u sadašnjoj situaciji našli zbog toga što organi Republike Srbije „s namerom sprovode zloupotrebe“ i „na loš način tumače“ i Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, koji drugačije regulišu ovo pitanje.
„Taj koji je pisao Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu vrlo dobro je znao da će fabrika za proizvodnju guma ili bilo koja druga, biti građena fazno, objekat po objekat, ali da je njen uticaj na životnu sredinu jedinstven, zajednički. A ovde imamo pristup državnih organa koji dozvoljavaju Linglongu da se pojavljuje sa pojedinačnim zahtevima za procenu uticaja na životnu sredinu“, upozorava Živkov.
Podseća da je sve počelo još 2020. izgradnjom „kineskog zida“, za koji lokalna samouprava nije tražila studiju, nastavljeno je izgradnjom ogromnog parkinga, a zatim su usledili i proizvodni pogoni gde se Linglong, kako navodi Živkov, za pojedine dozvole obraćao Gradu Zrenjaninu, a za pojedine AP Vojvodini.
„Svih ovih pet godina teče taj proces u kojem Linglong, uz pomoć državnih organa Srbije, Grada Zrenjanina i Pokrajine Vojvodine izbegava da uradi jedinstvenu i celovitu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu svoje fabrke automobilskih guma“, ističe on.
Zbog svega navedenog, dodaje Živkov, GP vodi još tri postupka pred Upravnim sudom u Novom Sadu. Jedan je protiv Grada Zrenjanina, drugi protiv Pokrajinskog sekretarijata za životnu sredinu, treći protiv Pokrajinskog sekretarijata za građevinarstvo, a svi se odnose na saglasnosti date na različite parcijalne studije o uticaju na životnu sredinu.
Kao ishod postupaka Živkov ne očekuje „male pobede“, već potpuno vraćanje u zakonske okvire, a to bi prema njegovim rečima značilo jedino izradu celovite i sveobuhvatne studije o proceni uticaja na životnu sredinu.
„Ako ona pokaže da to postrojenje može da radi bez zagađenja, onda je sve u redu. Ali ako pokaže da ne može, onda da Linglong ne dobije upotrebnu dozvolu i da tu ne mogu da se proizvode gume. Ja lično očekujem da se ti objekti sruše i da fabrika Linglong nikada ne počne sa radom“, decidiran je Živkov.
Naš sagovornik je podsetio i da je pre nekoliko godina pokrajinski građevinski inspektor, koji je u svojoj kontroli ustanovio bespravnu gradnju, naložio da se svi izgrađeni objekti poruše ali da se to nije dogodilo „jer Srbija nije pravna država“, pa je nakon reakcije ministra Vlade Republike Srbije sve usaglašeno.
„Drugim rečima, mi silujemo naš pravni sistem u interesu zagađivača i trovača naše životne sredine“, ističe Živkov.
KORUPCIJA I KAPITALIZAM
On kaže da je aktuelna situacija posledica više faktora, od kojih je jedan od najvažnijih „surovi kapitalizam“ koji se rukovodi isključivo zaradom.
„Da je Linglong mogao da izgradi fabriku guma u Berlinu oni bi je tamo i izgradili, jer te gume će i da prave za nemačke proizvođače automobila a ne za kragujevačku Zastavu. Kapital traži mesto gde će najmanje da ga košta proizvodnja“, kaže on.
Živkov napominje da ostale faktore treba tražiti u nedostatku svesti naših građana koji ove procese ne vide kao vrstu porobljavanja, kao i u sveprisutnoj korupciji.
„Korupcije svuda ima, ali se ona suzbija, dok je kod nas postala glavno tkivo državnih organa. Mi ne znamo ko je sve dobio novac od Linglonga ili nekog drugog investitora da im omogući da rade to što rade. Jer, mnogo je lakše velikom globalnom igraču na svetskom nivou da kupi pet ministara u nekoj vladi ili tri gradonačelnika, nego da zaista plati onoliko koliko košta zaštita životne sredine“, dodaje.
Igor Jezdimirović precizira da Srbija, ukoliko želi da postane članica Evropske unije i da se svrsta uz razvijene zemlje, mora da shvati da ekonomski napredak mora biti praćen socijalnim napretkom i zaštitom životne sredine. Samo ekonomski razvoj, bez poštovanja ljudske dobrobiti i bez zaštite životne sredine nije prihvatljiv u modernom društvu.
Jednostavno, ocenjuje Jezdimirović, iako ekonomski benefit trenutno među donosiocima odluka predstavlja ultimativnu vrednost, on samostalno dugoročno može da uruši i društvo i životnu sredinu.
“To je možda prihvatljivo u nekim kolonijama, to je prihvatljivo u društvima koja su, nažalost, nerazvijena. Ukoliko želimo da postanemo razvijeno društvo, aspekt ekonomije može biti samo jedan od tri aspekta za koja se zalaže održivi razvoj”, istakao je Jezdimirović.
