Dragana Vučetić tek što je završila studije kao sveže kvalifikovana forenzička antropološkinja, bila je uvučena u jednu od najmračnijih epizoda savremene evropske istorije.
Dobila je poziv da pomogne u imenovanju neidentifikovanih žrtava genocida u Srebrenici iz 1995. godine počinjenog tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Danas, skoro 30 godina posle tih ubistava, čvrsto je rešena da identifikuje i poslednjeg poginulog – zadatak koji se čini još važnijim u jeku srpskog poricanja onoga što se stvarno desilo.
Dragana je u ranim četrdesetim, smirena osoba koja radi sama među kostima u mrtvačnici u Tuzli, na severoistoku Bosne i Hercegovine.
Svaki njen pokret je odmeren i pažljiv.
Ona trenutno radi na sastavljanju slomljene nožne kosti.
Povreda je mogla da nastane kad je žrtva ubijena ili možda datira još iz vremena pre genocida.
Dokazi o tome ko je ubijen, kada i gde polako počinju da poprimaju oblik.
Posle toga će to biti saopšteno porodici.
Od procenjenih 8.000 ubijenih u Srebrenici, otprilike njih 1.000 još čeka na identifikaciju.
„Još hiljadu porodica čeka na telefonski poziv od nas”, kaže ona.
Izvući mrtve iz anonimnosti
U njenom glasu se čuje ozbiljnost, akutna svest o emocionalnom pritisku na porodice koje su provele decenije nadajući se da će čuti neku vest o nestalima.
Pronaći izgubljenog sina, oca, brata ili muža znači izvući mrtve iz anonimnosti u koju su ih gurnule ubice.
„To znači da porodice mogu da održe sahranu”, kaže Dragana.
„Postoje posmrtni ostaci i grob na koji mogu da odu da tuguju.”
Vazduh u skladištu pomešan je sa ustajalim mirisom koji potiče od ostataka davno umrlih.
Onima među nama koji su prisustvovali genocidu kao novinari, to je poznat, agresivan miris.
On priziva sećanja na masovne grobnice i svirepost na koju su sposobna ljudska bića.
Dragana ostaje usredsređena na zadatak koji ima pred sobom.
Ona mora da bude sigurna da su ostaci od jedne te iste osobe, što je često težak zadatak kad masovne grobnice sadrže stotine kostiju haotično razbacane na jednom mestu.
Kostur izložen na njenom laboratorijskom stolu izvučen je iz dva različita groba.
„Često biste imali slučajeve da su tela zakopana posle ubistva, a potom ponovo otkopana i preseljena na neku drugu lokaciju zato što su se počinioci plašili da će biti otkrivena”, objašnjava ona.
U tom procesu, delovi ostataka bi zaostali na starom mestu.
Dragana i njene kolege iz Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) koriste uzorke krvi žive rodbine da bi pronašli poklapanje DNK sa posmrtnim ostacima.
Uprkos tome, i dalje može da dođe do konfuzije kad je ubijeno nekoliko muških članova iste porodice – svaki sa sličnim DNK.
Tada sve može da zavisi od rođaka koji pokušavaju da identifikuju mrtve preko odeće ili ličnih predmeta pronađenih na telu.
Ovo je posao koji je pukim slučajem postao Draganin.
Rat u Bosni je bio okončan i sastavljani su timovi naučnika da bi pokušali da identifikuju tela iz masovnih grobnica.
„Kolegi je ponuđen jedan od tih poslova, ali je on odlučio da ga ne prihvati. Pitali su mene i ja sam istog dana pristala.”
Sada kada je rešeno 80 odsto slučajeva u Srebrenici, Dragana uglavnom radi sama u mrtvačnici.
Kažem joj kako mi je teško da zamislim kako izgleda raditi toliko dugo i toliko blisko sa dokazima jednog tako strašnog zločina.
„To mi je posao”, odgovara ona, „i to je posao koji zaista želim da isteram do kraja.”
Sa bilo kakvim emocionalnim pritiskom na kraj izlazi kroz fizičku vežbu.
Nekada je to bio tenis, ali je kolega sa kojim je igrala otišao dalje.
Sada trči sama svaki dan.
Vikendima se Dragana vozi preko granice u svoje rodno mesto u Srbiji.
Srpski lider Slobodan Milošević pružao je političku i vojnu podršku liderima Srba u Bosni.
Kad je pitam kako izgleda biti Srpkinja i raditi na masovnom ubistvu muslimana, Dragana odgovora da je ona „antropološkinja, a ne srpska antropološkinja”.
Ali za Draganu očigledno postoji još jedan imperativ.
Na osnovu njenog rada, te kosti mogu da progovore.
Negiranje zločina može da se odbaci.
„Moji prijatelji u Srbiji uvek se iznenade kad čuju šta radim. Uvek me pitaju: ‘Da li je stvarno istina ono što se desilo tamo u Srebrenici, ti zločini?’
„I uvek se iznenade kad im objasnim šta se stvarno desilo. Ne mogu da veruju da su živeli u neznanju poslednjih 25 ili 30 godina.
„To je stvarno veoma tužno, zato što mislim da se mi, kao narod, nismo suočili sa prošlošću na pravi način – da smo mnogo stvari pomeli pod tepih.”
…